Не знам је ли теже пронаћи манастир у којем је хор увек добродошао да поји на богослужењу или не прекинути малу традицију и сваке године, о Благовестима, у метежу радних сати, опште потрошености и растрзаности, недостатка превозних и новчаних средстава скупити, мотивисати и организовати хор да отпева бденије у овој дивној фрушкогорској светињи.
Ниједно бденије у Крушедолу чини ми се, није било исто:
– бивало је да певамо само ми, Невци
– бивало је (чешће, на нашу радост) да певамо за истом (а једном чак и са две певнице) са Тамаром Петијевић и њеним певачима
– бивало је да Благовести буду Светле седмице, бивало је да буду Страсне
– бивало је да бденије падне у недељу па смо једне године, са тадашњим хором „Св. Стефан Дечански” најпре отпевали заједнички Литургију у Алмашкој новосадској цркви , и то све целе псалме 1. и 2. антифона Корнелијевe певајући (!), баш тако – антифоно, наизменично са Дечанцима
– бивало је опет да у једну другу недељу после наше отпеване Литургије у Невском стигнемо да направимо излет са посетом Иригу и успутним фрушкогорским манастирима
– бивало је, једне године, и не поновило се, да у одсуству доброг игумана, оца Саве, стигне абер да хор није добродошао на поји у Крушедолу
Каква је тек част стати за исту певницу са Новосађанима – кад је грунуло њихово „С нами Бог” верујем да смо сви поверовали да је заиста са нама Господ и „никтоже на ни!” Лично ми је још у слуху и духу њихово певање првог, уводног икоса по којем познајемо Акатист Пресветој Богородици (који ћемо ако Бог да, већ за недељу дана певати) – тачније, похвални одсек икоса у којем се нижу песнички бисери упућени Богородици, „Радуј се….”.
Благовести, у свој својој пуноти.
Шта је заједничко свим овим крушедолско-благовештенским пјенијима? Радост, труд, заједничко дело, неизбежна пометња са испадајућим папирима, нотама, збиркама, Минејима, Триодима, рвање са Типиком (вазда некакви изузеци и преплитања због тога што се Празник „шета” кроз великопосни, страсни или пасхални простор), дубока благодарност због исказаног гостопримства игумана и добрих људи који припреме послужење након безмало тросатне службе, и, над свима нама, сен светих Бранковића. Међу њима, благост и мајчинска заштита преподобне мати Ангелине, чије мошти овог пута нисмо могли целивати јер су на „путовању” по сремској епархији.
Ничим не реметећи тишину неуобичајено топле априлске ноћи, одшетали смо знаном стазом до читавог возног парка који је заслужан што су два омања хорска састава саслуживала те вечери у част Пресвете Богородице и тајанственог догађаја који ће обележити род човечији.
И догодине, ако Бог да, у Крушедолу!
Ј.А. Тонић
