ПРИЗРЕН
18-20. фебруар 2017. г.,
Недеље месопусне
Венчање Ивана Крстића и Данке Селаковић
„МОЈА ПРИЗРЕНСКА МЕСОПУСНА СВАДБА”
Овако је то било:
Пре две године били смо у исто ово време – недеље месопусне, у истом граду – царскоме Призрену, у истоме манастиру – Душановим Архангелима, на једном од наших хорских похођења светиња Косова и Метохије, са оцем Радивојем. Гостопримство нам је указао високопреподобни архимандрит Михаило, који обнавља живот у овој светињи, не једном рушеној и паљеној у даљој и ближој прошлости. Ноћили смо у тек обновљеном дивном конаку. Тада се са месопусном недељом сусрело и Сретење, па смо тим поводом имали и свечани ручак у Архангелима, са све владиком и богословима, који се претворио у праву малу прославу уз певање.
Тих дана је уз нас, као водич и домаћин био симпатичан младић по имену Иван Крстић, рођени Призренац, један од двадесетак Срба који истрајавају својим животом у граду у којем је пре 1999. било неких 8000 Срба. Тај је Иван био необично услужан и предусретљив; но, показаће се да разлог томе није било само добро васпитање већ и два плава ока наше Данке у које се Иван загледао.
У међувремену, разговарајући о нашем следећем путешествију у косовоскометохијске пределе, пожелели смо да барем једном затекнемо зеленило и лишће на гранама; баш сваки пут досад смо ишли у зимска доба. Тако смо начелно и решили да наше следеће путовање буде по Васкрсу. Но, како каже народ – „човек снива а Бог одређива” те су нам те планове „покварили” управо Иван и Данка – добили смо позив да да певамо на венчању и будемо званице на свадби.
Све је било сасвим другачије и интимније него наша досадашња путовања на Косово и Метохију – свега нас једанаесторо певача, уз четворо званица, међу њима и кумови.
Наша прва станица је била Призренска богословија (осн. 1871, после измештања у Ниш а потом и паљења, обновљена 2011) у којој нас је сачекала потпуно обновљена стара зграда Богословије, до пре само две године, рушевина. Проф. Веља и његова супруга су нас дочекали и провели нас кроз лепе просторије Богословије које просто миришу на ново: гостопримницу, библиотеку, зборницу, параклис (у којем смо отпевали тропар св. Кирилу и Методију) и продавницу у којој се поред књига и разгледница може купити накит израђен надалеко чувеном призренском филигранском техником извлачења и „хеклања” сребра.
Прошле године је из овог училишта, задужбине Симе Игуманова, изашла прва генерација свршених богослова (након обнове) овековечена сасвим необичним сведочанством – једном уметничком сликом на којој су ђаци представљени заједно са својим професорима, владиком Теодосијем, Симом Андрејевићем – Игумановим, а над њима – патријарси и светитељи ове богомспасаване епархије, наравно закриљени Господом и Пресветом Богородицом. Гледано кроз наше поимање времена и простора – векови их раздељују, а овде су као у каквом златном пресеку окупљени под старозаветним стихом – „Ево, ја и деца коју ми даде Бог.” Баш ту генерацију ђака имали смо прилике да сретнемо и пре две године, а њихово појање је забележено на звучном издању „Славопој призренских богослова”, објављеном управо поводом овог значајног тренутка историје обновљене Богословије. Надамо се и желимо да то буде тек једна од многих и многобројних поколења које ће успешно завршити ову школу.
Библиотеци, и надамо се, појцима на корист поклонили смо примерак нотног Зборника „Свеноћно бденије”.
Појући на васкрсној вечерњој служби, подсетили смо се дивне акустике призренске Саборне цркве, св. Георгију Победоносцу посвећене, у којој смо пре две године певали на Сретењском бденију и архијерејској Литургији. Поново нас је дирнуо и призор, и звук здушног појања педесетак ђака – богословаца који свакодневно поју на службама у овој цркви.
Архангели! Тмина, шумна Бистрица, мостић, раскошна велелепна гвоздена капија, црквишта која сјаје више него многе нове цркве, претеће – а заштитнички наткриљена стеновита брда као у сценографији за неки епски филм, киша и у томе – топло светло „Душановог народног конака”. Тај конак је све – и кућа, и црква, и собе, и трпезарија, и домаћинска кухиња. Једна топлота и уточиште, у којем се може бити свој без зазирања и устезања, које неретко прати боравак мирјана у манастиру; наравно да је таква „дистанца” често благотворна, но ми морамо да нагласимо да смо се заиста осећали као драги гости које су дочекали домаћини. У том мраку, пред нас је „испала” наша Данка која није знала с ким пре да се изљуби и поздрави, пошто смо у истом тренутку стигли и ми и друге званице, као по договору.
Архимандрит Михаило, тихи, невидљиви домаћин – без много речи, а са великим делом. Господ свакако зна колика је жртва и смирење монаха који конак стави на услугу младенцима и званицама, на (бесплатно) ноћење и оброке, па још и за свадбену прославу.
Наш хор се сместио у две собе – „Соколицу” и „Дубоки поток” (свака соба у конаку носи име неког од манастира), после вечере и договора за наредни дан.
У недељно јутро, освануло под снегом, окупили смо се у капели – заправо простору између трпезарије и крила са собама, одређеном за богослужење, а посвећеном Св. Николају Жичком и Охридском. После јутарњих молитви, игуман нам је поделио многе помјанике – за здравље и за покој душе – да читамо. Можемо рећи да смо први пут, као Хор, учествовали у проскомидији.
Свету Литургију је, уз оца Михаила служио и отац Саша Крстић, Иванов рођени брат, иначе свештеник при Храму св. Петке на Чукаричкој падини. Данка и Иван су се и причестили, а игуман је у беседи изразио благодарност Богу што нас је неуобичајено много на богослужењу а младенцима очински пожелео да имају снаге за свечани чин који је тога дана био пред њима – о да, и за то је потребно снаге!
Уследило је кићење невесте и удешавање званица. Нема шале, спремали смо се баш као за свадбу, са све сликањем.
Саборна црква у Призрену је у наредних сат времена блистала – што од лепоте младенаца, што од радости окупљених, што од блицева. Прво венчање рођеног Призренца после безмало двадесет година, младожења – у том граду рођен и тој цркви крштен, млада – из Беле Цркве. Родитељи, кумови, рођаци, пријатељи, наш Хор, ђаци и професори призренске Богословије. Венчање су обавили архимандрит Михаило, отац Андреј – проректор Богословије, ђакон Милан – професор Богословије и отац Саша. Ми из Хора младенце углавном нисмо могли видети колико су били окружени свима који су желели да их усликају. У једном тренутку у цркву је ушла група припадника КФОРа, разних националности, потпуно затечени догађајем, па су се и они придружили свеопштем усликавању.
Шта да кажемо – много смо венчања отпевали. И знанима и незнанима. Само прошле године три хорска венчања, хвала Богу. Да се послужим изразом – за нас већ старинским, из времена кад је филм био светско чудо – ово је било, као на филму. Не могу да а да не нагласим да је Данка била као књегињица у тој варошки шармантној хаљини боје старог злата и скерлетној пелерини (нормално, у складу са младожењином краватом). Кумови – Вељко, Иванов друг, такође Призренац и Милана – Данчина нераздвојна другарица из детињства, сви као уписани. Богослови, начичкани на хорској галерији, сви српски житељи Призрена, ми који смо дошли свако са своје стране, сви да прислужимо мали дарак овом радосном чину. Једна госпођа која живи у Призрену питала је ко смо и одакле смо, није сакрила неверицу и усхићење што смо дошли из Београда да певамо на венчању. Отац Михаило је у својој беседи исказао радост велику што смо, са разних страна окупљени, учинили овај свети чин још већим, и наду да ће за примером младенаца поћи још младих. Мирно и топло, скромно и искрено, пожелео је младенцима својом вољом и љубављу заједнички поделе бреме које су на себе узели.
Подупрли смо ову честитку новонаученим Многољетствијем – Даруй им, Боже, радость и счастье! – а храм Саборни нам је у сваком тренутку помогао да звучимо као да нас је барем двоструко више.
Свадба, свадба, свадба … У трпезарији Душановог народног конака осамдесет и више душа. Неки ни у граду не направе толику свадбу! Младенци у челу, кумови и часни оци украј њих, па сви ми други редом. И хармоникаш је био, уз обавезни бенд распевних богослова. И онда – песму они, песму ми. Натпевавање до касне, касне вечери.
Вреди споменути тренутак када смо, малко посустали под теретом свечарског узбуђења и чревоугодија, изашли у порту да ухватимо свежег ваздуха. Мислим да мир Душанове задужбине не памти тренутак цике хорских певача који се грудвају у по ноћи, и још праве снешка – не једног, већ три, од којег смо једног посветили нашој истоименој сопранки која није могла поћи на пут.
Признајем да су нас младенци и домаћини надиграли – ми смо се повукли на починак, а они остали да отпевају још коју и на концу – распреме трпезарију. Изражавамо дивљење тати и мами Селаковићима, уз свега неколико помагача и рођака који су сами спремили трпезу – не само свадбену, већ и уочи и након прославе, да не помињемо понаособ све ђаконије које су стизале једна за другом, као и поспремање, да смо имали утисак да се све одиграва као у оној бајци – сточићу, постави се! Док трепнеш – сто постављен, док трепнеш – сто распремљен. И то све са осмехом и узредном песмом и одиграним колом.
Орни и бодри су нас дочекали и јутро после. Наравно да су нас нахранили пре поласка, и још спремили сендвиче за пута. Заједничко сликање крај старог конака, и опростивши се са младенцима и породицом, пошли смо кући.
Како је главна „тема” овог нашег одласка на Косово ипак било венчање, нисмо – како иначе чинимо – инсистирали на обиласку других манастира. Жао нам је, ипак, што овог пута нисмо успели да обиђемо цркву Богородицу Љевишку, која је, на жалост, закључана, а до свештеника који кључеве држи нисмо могли да дођемо. Надамо се – биће још прилика.
У повратку смо обишли манастир Жичу – хвала Јани што нас је најавила и Јаниним родитељима који су нас испратили са гибаницом и питом с јабукама. Кратко смо се задржали, колико да чујемо неколико речи о овој крунидбеној српској цркви и да се „потпишемо” отпевавши Тропар Вазнесењу (којем је црква посвећена) и као и увек, тропар св. Александру Невском.
Од свих слућених искушења од којих смо стрепели „најтеже” је било борба човека и машине, тачније нас и тахографа у комбију, па смо мало били омеђени правилима вожње, као и незаборавно труцкање на прокупачко-куршумлијском друму.
За крај – то јест за почетак брачног живота Крстића – шта нам остаје него да заблагодаримо Господу што смо пре свега имали ту част да будемо учесници у оваквом догађају, да захвалимо оцу игуману на гостопримству, младенцима и свима који су тих неколико дана такође били домаћини – на указаној части и љубави. Е да би тај наш мали труд био уздарје свима њима; додајемо и жељу да венчања (али и монашења) буде још много, да бисмо имали коме поново да дођемо.
„Долгоденственое и мирное житие, здравие же и спасение” Ивану и Данки, на многаја, благаја љета!
Ј.А. Тонић
