ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ – МАНАСТИРИ ФРУШКЕ ГОРЕ
Ново Хопово, Гргетег, Крушедол
Сремски Карловци
Недеља Прва по Духовима – Свих Светих
11. јуни
Православна мисионарска школа при Храму св. Александра Невског већ деценијама, традиционално организује поклоничко путовање којим се заокружује својеврсна наша „парохијска школска” година. Тај наш круг године чини, пре свега, трибина – предавања и разговора „Суботом у Невском” а потом и различите активности Милосрдне секције, катихуменске наставе а, од прошле године, и новоустановљени циклус – разговори о вери на енглеском језику, за, хвала Богу, све бројније странце који долазе у наш Храм или који би једноставно желели да ближе упознају веру православну. Овo коло сусрета и разговора је добило и симпатичан „надимак” – NevskyTalks. Надамо се да ће број заинтересованих расти и да ће дати плодова у виду нових чланова наше цркве.
Ове године обишли смо три, од мноштва светиња фрушкогорске Свете Горе како се овај предео назива: Ново Хопово, Гргетег и Крушедол.
У Хопову смо служили Литургију. Иако је путника било поприлично – пет аутобуса – на служби је било мирно, лепо, све време под живим присуством св. мученика и ратника Теодора Тирона чије мошти су велика драгоценост и благослов овог манастира. Уз наше свештенике, служио је и архимандрит Павле, настојатељ манастира који нам је најпре привукао пажњу на великом входу, када је наизуст побројао, ни сама не знам колико, али више десетина имена бољашчих и усопших које очигледно у помјанику свог срца редовно помиње. Затим нам је кроз беседу препричао узбудљиву историју манастира и не мање бурну историју путешествија моштију Светог.
По Литургији уследио је, такође традиционални мали програм, како ми то зовемо „ливадски” мали концерт – на којем је Хор отпевао македонску народну песму „Што ми је мило и драго” а потом су праву уметничку тачку имали новорукоположени отац Јован и његова супруга Марија, који су дивно извели Ноктурно Бургмилера за гитару и виолу – веома ретка комбинација за музички дуо, али ето, за тај извођачки састав нашло се утемељење у пракси J.
Старешина је потом уручио књиге као дар – захваљујемо се овом приликом на указаној пажњи Хору, мешовитом и певничком, али и попадији Ради, доскорашњој – да се мало нашалимо – „првој дами” нашег Храма, то јест цењеној супрузи о. Ваје.
Таман кад је требало да пређемо на омиљени део путовања – заједнички ручак на трави – за који смо као и сваке године понели неопходну опрему, ћебенца, простирке и слично – почела је киша па је манастир уступио гостопримство под тремом. Хорска је група, међутим, остала под кишом у аутобусу а затим се неко досетио да уместо на трави, овом пригодом, атрактивно решење може да буде и доручак у бункеру аутобуса. Јесте било симпатично, само да неочекивано попуштање хидраулике није узроковало пад врата који је херојски – и без већих последица – претрпео Тонић Дејан.
Гргетег је био наша следећа станица – заиста, дивна архитектура, иконостас осликан руком Уроша Предића, амбијент порте, беспрекорно уређене, баш као у женском манастиру.
Пред иконом Богородице Тројеручице затекли смо мноштво народа и једног сасвим необичног појца, који, као да је сишао са страница неког предратног, пожутелог „Светосавског звонцета” са неке заједничке фотографије богомољаца и њиховог неуморног предстатеља – светог владике Николаја, српског Златоустог. Господин Душан Божић, својим звонким, старинским, народским, од Бога дарованим и тим, владикиним незалазним стиховима негованим гласом певао је многе богомољачке песме, кроз које се читава теологија и љубав исказује на најјаснији могући начин. Ми смо придодали својим песмама, пре свега отпевавши натенане мирно и широко, обимни тропар Преносу моштију св. Николе – житије Светог у малом.
Имали смо прилику да сретнемо и игуманију Серафиму која нам је показала и зимску капелу – посвећену св. Серафиму Саровском и испричала понешто о обнављању манастира захваљујући настојатељу архимандриту Доситеју.
Пред капијом порте, уређене попут каквог француског врта, настала је и лепа заједничка фотографија коју прилажемо.
Крушедол нам је био треће одредиште – за нас хористе то је добро познат манастир, пошто смо пуно пута певали на бденију уочи Благовести, храмовне славе, заједно са новосадским „Дечанцима”.
Како је у том тренутку о. Сава, игуман крушедолски, имао једно крштење, искористили смо прилику да му се нађемо као појци.
Отпевали смо и тропар преподобној мати Ангелини која уз свете Бранковиће мајчински чува и благословом испуњава овај манастир.
Путовање смо завршили посетом Сремским Карловцима – градићу који додуше, сам за себе захтева целодневни боравак да би се обишло све што краси ову варош – малену али огромног значаја историјског, престоницу владичанства сремског, у којој се налази најстарије богословско училиште.
У Саборном храму св. Николаја, целивали смо мошти св. Арсенија Сремца и отпојали неколико тропара.
У такво једно мирно недељно поподне, вредело је мало и зауставити на кратко журбу, па сести у кафић на тргу и продиванити штогод.
Још једну традицију нисмо изневерили – песмом испуњен повратак са овог лепог ходочашћа. По ко зна који пут смо се уверили да се, такорећи, надомак Београда и непрекидне ужурбаности и узрујане свакодневице крију места као из неке побочне стварности; ти манастири, не само да плене својом спољашњом лепотом, архитектуром, старином, већ пре свега, хране благословом светиња које чувају и молитвама које се ту свакодневно узносе.
Хвала старешини, оцу Стеви што је преузео нимало једноставну обавезу да настави ову, у нашем граду, можда и јединствену традицију, годишњег поклоничког путовања за нашу парохијску заједницу али и за све који том приликом желе да путују са нама.
Богу хвала за све!
Ј. А. Тонић
