Као и сваке године, и ова је школска година, у организацији Православне мисионарске школе при Храму св. Александра Невског заокружена поклоничким путовањем.
Делатност ове, за нашу епархију, јединствене школе уједињује бројне делатности: циклус предавања – разговора „Суботом у Невском”, активности Милосрдне секције која вредно, такорећи сваке недеље обилази потребите у београдским домовима, рад два хора која поју при Храму – мешовитог и „певничког”, од пре две године нову „секцију”- окупљање и разговор са верницима (и онима који су на томе путу) којима српски није матерњи језик у оквиру сусрета са свештеницима који добро владају енглеским језиком (краће: NevskyTalks) а од ове школске године наш Храм је указао гостопримство – у погледу простора али и ангажовања пароха невског, о. Оливера – новом огранку-институцији архиепископије, Мисионарско одељење архиепископије београдско-карловачке.
Наше једнодневно поклоничко путовање ове године је за одредиште имало манастире који красе моравску школу пребогате ризнице српског средњевековља.
Након што смо се окупили при нашој матици – храму св. Александра Невског (овог пута само четири аутобуса) уз молитву смо кренули пут, заиста – и нарочито у ово доба године – богатим зеленилом и плодоносним пољима украшених предела браничевског округа.
Кашњење у поласку није прошло некажњено – на Литургију у манастиру Манасија смо окаснили, таман довољно да примат преузме тура поклоника из Смедерева уз коју је такође ишао и припадајући црквени Хор.
Службу смо ипак, у одсуству игумана – протосинђела Павла – одслужили саборно, свештенство смедеревско и невско, па и уз антифоно појање два хора са две певнице. За такво што се ретко укаже прилика.
Може се рећи да је читаво путовање својим ликом, житијем, делом обележио св. Деспот Стефан Лазаревић, који је додирнуо и наш престони град, као и својеврсно ривалство и двојство између манастира Манасије и Копорина, пошто оба баштине мошти светог деспота а наука је ту, уместо разрешења унела забуну и, у најмању руку, зрно сумње.
Ми са вером и помињањем свих који су нам на срцу и уму, целивасмо мошти и кивоте, а где год да је – свети деспот, чадо великоименитог свог оца, верујем, дела, штити и предстоји пред Господом.
Није изостао ни наш уобичајен доручак на трави; у врелом дану много нам је значио заклон под дрветима а украј речице Ресаве, „воде ладне”.
Раваница и поново сен деспота Стефана и његовог славног имењака и претходника – првомученика, архиђакона Стефана. Целивали смо мошти св. Великомученика Кнеза српског Лазара које почиваху и на Фрушкој гори (па се Врдник и дан-данас назива и Сремском Раваницом) па неколико деценија у престоном граду и Саборној цркви, пре него што су се скрасиле у овом, као из филма са темом средњег века, насликаном пределу.
Јару недељног јунског дана ублажили су „грозни виногради” који су нас пратили до последњег манастира који смо обишли тога дана – Копорина.
У шумици скривен, мајушна црква, преогромна липа у порти, мало ниже – извор свете воде и поново одмориште.
Сваки је манастир у који смо тога дана крочили скоцкане порте, осмишљеног и негованог цветног пејсажа, а верујемо да иза тога стоји и тако исто уређен и уредан живот манастирски и молитвени. У сваком смо манастиру приложили, поред дарова материјалних, дар који је нама – певачима на прећутно послушање дат да даље умножавамо и прилажемо: тропаре и песме свим светима и Празницима које смо гредом сретали.
У повратку, разуме се, оправдали смо коментар једног од нових чланова наше парохијске заједнице са других меридијана и другог језика (на моју примедбу да су у нашем аутобусу смештени чланови оба хора) – This is a singing bus!
Певањем смо испунили повратак у град, уз благодарност старешини оцу Стеви и оцу Браниславу Кеџићу који су преузели на себе не малу обавезу да предводе двестотинак нас, оваквих и онаквих, и да нас врате кући, не само уморне већ и са многим лепим сликама у оку и утехом у срцу због молитава које смо, са много љубави и уздања предали толиким светима који чувају, граде, штите изузетне наше обитељи манастирске.
Дај Боже и догодине!
ПС У прилогу, мање фото утисака него што имамо обичај да представимо; у замену, прилажемо и оком камере (љубазношћу Борка Новаковића) забележен ирмос Вазнесењу, који је по запису Барачког веома лепо разгранао за женски троглас Александар Брујић, званично др ум. и ванредни професор а што се нас тиче, наш тенор и верни редовни члан.
Ј. А. Тонић