РУКОПОЛОЖЕЊЕ ЂАКОНА АЛЕКСАНДРА СЕКУЛИЋА
Храм св. Александра Невског, на св. Литургији
Недеља седма по Духовима, Светих Отаца првих шест Васељенских Сабора
Радовати се или се вајкати?
Радовати се, јакако.
Литургија, као Литургија увек је служба божанска, спаситељна, исцељујућа, лековита. Да ли је у златом опточеном храму или скромној сеоској црквици, у многољудном манастиру или црквишту где се тек неколико пута годишње служи.
Да ли уз армију служашчих или једног јединог, који уз то ‘сам пита, сам одговара’ – Литургија се служи, на земљи као и на небу. Па ипак…
Није свеједно.
Наша Невска црква већ дуго – не знам да ли одувек – негује институцију доброг ђакона.
Не умем да поткрепим конкретним аргументом зашто је (мој је утисак) неопходно да у нашој цркви вазда служи ђакон који уме и воли да служи и поји, који осећа (променљиву) метрику богослужења, који трепери динамиком јектеније и прати валере премудро срочених мисли изречених кроз молбе и прозбе.
За раније не знам, али тако је било откад је незаборавни, сада блажене успомене протођакон Момир Лечић деценијама служио и поставио висок задатак сваком следећем наследнику. Потом је стигао садашњи ђакон Александар, а затим и ђакон (данас свештеник) Бранислав Кеџић.
Какво је то утројено торжество било!
Нама је свима жао што ми, појци, Александра, као ђакона, више нећемо у стопу пратити на Литургији и бденију, већ годинама уходано и без нарочитог договора, складно; но по договору, вајкања нема!
Благоверни Књаз ће, верујем, уредити да нам пристигне нови ђакон који ће бити на трагу својих претходника.
Од срца желимо да Александар – имењак благоверног Књаза у чијој светињи је тринаест година ђаконовао, ставши ‘добрје и со страхом’ радосно узнесе своју прву заамвону молитву. Закриљен подршком свог крсног имена – св. Георгија – да попут њега, непоколебиво и предано приступи свештеничкој служби, надамо се, како је и желео – као војни свештеник.
Аксиос, драги наш Секула, и достојан!
И благослови нас који нећемо моћи да ти уживо честитамо.
Ј. А. Тонић
