ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ – СПАСОВДАН
БДЕНИЈЕ ПРАЗНИЧНО
Среда, 9. јун у 17 ч.
„Да, ту велику и свету тајну, ту велику радост казује нам Света Црква данашњим Великим Светим Празником, Празником Вазнесења Господњег на Небо. Све песме брује тим слављем, све песме данас и молитве окићене су тим небеским цвећем, вечним и бесмртним цвећем мирисавим. И свршена је, вели се у једној дивној данашњој песми и молитви, извршена је велика тајна спасења. Господ је Христос, узневши се на Небо ради нас људи, завршио сав божански домострој спасења. Сјединио је земљу са Небом, сјединио је човека са Богом, и занавек остао Он Богочовек Својом Божанском природом. Иако се телом Својим узнео на Небо, Он је Божанством Својим увек поред нас и борави међу нама. И, како се вели у тој дивној песми, говори свима нама који Га љубимо: Ево, ја сам с вама, и ко може на вас? Ко? Ни смрт, а камоли људи. Ни ђаво, а камоли злотвори. Извршити то велико и славно дело спасења човека и света, тај велики подвиг, највећи подвиг – нико није могао извршити до Господа Христа, Господа и Бога љубави. Он је у ствари подарио роду људскоме једину истинску и вечну радост.”
[Св. Јустин Ћелијски, из Беседе на Вазнесење, 1966. у ман. Ћелије]
Празник који, значајем, први смењује дуго и блиставо попразнство Васкрса, но још увек не заокружује Цветни Триод – Педесетницу. Празник којем су посвећена, и у литератури опевани, Жича крунидбена и Дечани високи и многе манастирске и градске цркве.
Једна од њих – наша, престона, Вазнесенска, знамење је славе града Београда.
Да нама свима који живимо, стално или привремено, од рођења или од младости или зрелог доба, свима којима је Деспотов Град, макар једном својом улицом или отменим прочељем ма и дотрајале зграде – можда у неко јесење предвечерје или, као сад, мајским ружама и тек процвалим липама обојен дан – легао на срце, свима нека нам је срећна слава а крсно име – сам Господ, на помоћ и окрепљење и преумљење. Сећајмо се баш ових речи којима се закључује празнични кондак: „Ево, ја сам с вама, и ко може на вас?”
… уз сјајну допуну аве Јустина: „Ко? Ни смрт, а камоли људи.”
А камоли људи!
Ј. А. Тонић
