„Одмараш се и Ти једаред, Боже милости, даривања и доброте. Скинули су Те са крста и погребли. Кратко време, дан и ноћ, нећеш висити распет, неће клинови цепати ране, неће капати крв и зној мученичког издисања. Лежиш, Христе! На лицу Ти мир; у телу љиљанска смерност добровољно напаћеног; ране Ти прицелиле. Спаваш, Исусе! Умро си, и погребен. Господе, да се за часак одмориш од људске хуле и освете, од људског плакања и мољакања.
У цркви тамно и тихо. Само црни емаљ Божје гробнице по мало сјаје. Људи се, као сени, на прстима примичу Гробу, стиснутих уста се клањају, и иду. Не шапћу молитве, не жале се, не куну, не траже ништа… О Гробе, свети, мученички, слатки Гробе, из којега једаред у години силази печат ћутања на увек несита срца, и увек несита уста људска!”
[Исидора Секулић, „Крај гроба који ће да засија”, одломак]
Уз овај диван песнички одјек тишине Велике Суботе, благодаримо Господу, што нас је, мале и компликоване, удостојио да и ове године дођемо до краја попришта Великог Поста, где нас не чека крај већ светли и сасвим нови почетак. И ове године придодао је свако свој труд и сви су се ти зраци сабрали у дан најдраматичнији за нас хришћане, у Велики Петак.
Равно шест сати смо провели певајући, што на службама, што док народ целива Плаштаницу, што припремајући се.
Данас у нашем Храму се служи и архијерејска Литургија са све саборним крштењем, литургијским – тај подвиг наставља певнички хор. Они ће појати и на Васкршњем јутрењу и првој Литургији, а ми, ако Бог да… Да парафразирам утешну реч коју је Господ својим ученицима подарио: још мало, и видећемо се!
До Воскресенија …
Ј. А. Тонић
