СРЕТЕЊСКО СРЕТАЊЕ СА КОСОВОМ И МЕТОХИЈОМ
Девич – Пећка Патријаршија – Дечани – Архангели – Призрен – Велика Хоча – Ораховац – Пасјане – Драганац – Грачаница
15.- 17. фебруар л. Г. 2024.
„Са олтара твог сам вина попио,
ој Косово равно и Метохијо,
земљо мила, бићеш моја довека,
ти си моје срце, моја колевка”
[„Суза Косова”]
Нашем Хору је, у досадашњем летопису, ово девети пут да походимо светиње косовско-метохијскe. Нема нас ни колико се може набројати на прсте једне руке који смо „покрили” то временско раздобље и свих досадашњих осам путешествија – од првог путовања са поч. протођаконом Момиром Лечићем, 1997. до овог, најновијег. Разуме се да не наводим овај податак хвале ради, већ због задовољства што како-тако успевамо уз Божју помоћ да одлазимо и да пренесемо новим певачима то искуство и потребу, и да се некако искобељамо са многим спотицањима која редовно прате организацију сваког нашег путовања.
Два пута смо били баш у окриљу или на сам дан Празника Богородичиног – Сретенија, па нам се зато већ трећи пут заједничке фотографије „плаве” са нашим сретењским нотним збиркама.
По нечему се овај поход ипак издваја од претходних: стицајем околности, ово је тек други пут да смо ишли без о. Радивоја који је био редовни вођа и водич свих претходних година, а први пут да смо, благодарећи препознавању Сретења као државног празника, још згодно везан са суботњим – нерадним даном, провели скоро па цела три дана, па смо били у прилици да први пут посетимо Ораховац, Пасјане, манастир Драганац.
Као духовник је са нама пошао отац Илија Шмигић, старешина Храма св. Архангела Гаврила у Хумској, неко ко је родом из пећког округа и многоструко везан за све кључне тачке наших одредишта.
ДАН ПРВИ
ДЕВИЧ
„Ти не дај да ти одем,
Без крста и без Славе,
Ти не дај Видовдане,
Да име ми нестане”
[„Црвен цвете”]
Осим чланова Хора, сапутнике је чинило мешовито невско-гавриловско друштво, позната екипа и једне и друге парохијске заједнице. То поподне смо отпевали и бденије уочи Празника, тркнули кући да се попакујемо и пред поноћ се пошло са Дорћола, са молитвом и благословом и нашег старешине о. Стеве.
Замор ноћног путовања, развејало је јутро над дреничком шумом што окружује, попут мора осамљено прибежишта св. Јоаникија и монашког јата над којим бди игуманија Анастасија.
Будући да није било могућности да о. Илија успостави контакт са манастиром и тако најави наш долазак, монахиње су биле немало изненађене кад је нас четрдесетак испунило цркву.
Мислим да је ово трећи пут да певамо на Литургији у Девичкој пустињи а први пут да певамо целу Литургију, па и Блажена и тропаре. Једна од монахиња важно је стала у хор да и она са нама учествује, чак је замолила да јој оставимо нашу збирку „Тјело Христово” – причасног стиха. Памтимо и када је црква још била под густим, масним слојем чађи које су посејале запаљене гуме и бурад са нафтом, као и у Богородици Љевишкој – потреба непочинитеља да свој печат што трајније утисну.
Није им успело. Очишћена је и умивена сада црква у којој, на безбедној удаљеност у кивоту, почива св. Јоаникије и чудотвори без престанка.
Неколико сличица за дуго сећање и идемо даље – у Пећаршију.
ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА
Плаво је и плавно небо сунчаног дана који нас и даље прати, под Проклетијама загрљене порте пећаршијске. Мало смо збуњени гужвом и смењивањем група у обиласку, но нисмо се само ми досетили да искористимо нерадне дане а хвала Богу да је још неко одабрао да походи овај предео. Мати Ирина – некада из наше невске парохије – приповеда, па и ми који смо ко зна који пут у седишту српских архиепископа и патријараха, по први пут опажамо детаље осликане на вековним зидинама сваке од цркава. Разуме се да у свакој цркви прилажемо по тропар. Овог пута нисмо имали благослов да се за успомену усликамо крај Иконе Богородице – Пећке Краснице – но понели смо је у свом срцу. Мати Ирина скреће пажњу на осликану Богородицу какву ћемо потом срести и у Дечанима: где Мати на свитку, умољава Сина свога али и Господа, да, материнском њезином молбом, помилује и спаси род наш.
ДЕЧАНИ
У Високим Дечанима, који нас увек дочекују као са разгледнице, стигосмо довољно пре група са којима ћемо се преплитати сва три дана, да можемо на миру целивати мошти св. Краља, одслушати причу о историјату манастира и потом, неизоставно послужење у дечанској гостопримници. Три сата колико смо провели у задужбини св. Краља Дечанског – бедему и граничном камену изложеном најездама сваковрсним – ипак је мало. Искористили смо љубазност г. Срђана, који помаже у манастиру, а има ванредан дар да приближи, укаже, опише све што смо успели оком да сагледамо, читаву теологију и родослов житејских приповести на дечанским фрескама. Можда бисмо следећи пут један читав дан могли да посветимо таквом стручном вођењу. Поновни сусрет са Богородицом и њеним, на свитку овековеченим умољењем Сина да нас, иако сагрешивше и непокајавше, Њезиних ради молитава, помилује. Кандило пред том фреском 1999. године љуљало се довољно дуго у правилним размацима да се не тумачи као насумично, већ као утеха и охрабрење да се и у том и другим манастирима остане и опстане.
Богу хвала, Дечани имају озбиљну економију и рукодељу, а још важније – братство броји више монаха него у многим обитељима у нашој Цркви..
АРХАНГЕЛИ
„Славни граде на Бистрици,
што веков’ма хладна течеш …”
[„Призренска ноћ”]
На путу ка Архангелима пред нама се отвара вечерња ведута Призрена, на брдима Каљаје, осветљен Душанов град. Призренска ноћ! Није тај призор тек тако г. Гаврило Кујунџић опевао у песми. Ми у неком посредном сећању слутимо и шадрван и јоргован а и Јулијану… Певајући све успут једва приметисмо да се, миц по миц, неких пола сата, пробијамо кроз неописиво уску уличицу у којој смо се нашли због некаквих радова. Мало превише пажње је привукао велики аутобус који је и застој направио, но избависмо се и зачас – ето нас пред Архангелима.
Поновићу, није згорег – откако је поново гостима зажагорио „Душанов народни конак” ту смо коначили сваки пут. Није то само конак већ и црква, кућа, прибежиште, трпеза, утјешеније – све са домаћином игуманом Михаилом који сада, хвала Богу има и два сабрата. Уз то, увек се нађе екипа неопходна да опслужи немали број гостију; овог пута ту је била попадија Љубица и девојка из Штрпца – Анђела, која је, између постављања и расклањања столова, несебично и са вољом певала песме које су постале део обавезног репертоара у овим крајевима.
Показаће се да ће стихови из једне од песама која је можда и обележила ово путовање некако делатно оживети у реалном времену свих дана нашег боравка: „Ту се пева свако вече, као река вино тече” – вино хочанско, дечанско, ораховачко, тражило је још песама и још стихова, но домаћини су очекивали још гостију па смо се повукли на резервни положај а најзад и на спавање, праћени шумом Бистрице и реским хладним ваздухом.
ДАН ДРУГИ
Рано јутро и поглед на порту манастира, за тренутак делује као да је под снегом – можда што нас је досад више пута ту и дочекао снег. Обриси црквишта и оне тврђаве на високом узвишењу, козице које ко зна како пасу на окомитој стени, и опет – сунце.
Литургија се служи у простору који је вишенаменски – између трпезарије и конака, где свака соба носи име неког од косовско-метохијских обитељи. Пажњу привлачи житејска икона мученички пострадалог монаха Харитона, у народу већ увелико убројаног међу свете.
Као и досад – добијамо спискове за проскомидију да читамо, јер помјаника има, не зна им се броја.
По одслуженој Литургији, прославивши св. Симеона и Ану – неочекивани доручак, а заправо читав ручак. Овог пута домаћин, о. Михаило је са нама, и разуме се – Анђела по послушању пева, ми пратимо.
ПРИЗРЕН – БОГОСЛОВИЈА, СВ. ЂОРЂЕ, БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА
„Из пепела васкрсла је
Црква освештана
Христе Боже чувај Призрен
До судњега дана”
[„Призренска ноћ”]
Попут ђака на екскурзији, крећемо у обилазак „славног града на Бистрици”. Не знам ни сама шта бих ново написала а да не понављам описане призоре који ме сваки пут узнесу. Мислим да је ово можда први пут да смо по дану – и то како лепом, осунчаном – обилазили три кључне тачке некада, царскога српског града: Богословију Св. Кирила и Методија, Саборни храм св. Ђорђа и Богородицу Љевишку.
У Богословији смо се, нажалост, сасвим кратко задржали – ипак је наставни дан. На кратко нас је дочекао и о овом училишту испричао о. Јован Радић, млади свештеник и предавач. На изласку смо се сусрели са епископом рашко-призренским Теодосијем па смо ето, неочекивано, и са њим могли прозборити коју а он је са нама поделио своја сећања на страдални историјат рушене и паљене задужбине Симе Игуманова. Богу хвала, од 2011. не престаје да прима нове и нове генерације богословаца.
Имали смо досад и прилику да више пута певамо на Литургији, једном и на бденију, заједно са богословима, у васкрслом храму св. Георгија. И ту нас је домаћин дочекао причом; наравно да нисмо пропустили прилику да тропари заплове у, за око и ухо, прекрасном броду саборне призренске цркве.
Пред црквом Богородице Љевишке нас је дочекао свештеник, а и још неколико група са којима се сусрећемо свих дана. Дочекала нас је, увек и заувек Богородица Милостива – Елеуса, непоновљивог лика и утехе што се са непотпуно очуване фреске прелива на реплику-икону на којој је домаштана и осликана читава фигура Богородице Љевишке. Котарица коју у руци држи је заправо извор благослова и плодова земаљских којим нас Заступница наша храни и дарује. Није чудо, заиста, што персијски путописац није одолео да своју удивљеност овековечи туђим писменима, стихом иноверног песника, што ће постати једним од бесмртних уздаха по којем препознајемо овај дивни Богородичин врт: „Зеница ока мога гнездо је лепоте Твоје”.
Не мање потресна и охрабрујућа је и фреска Господа – Хранитеља призренског, у ризи-хитону који се у светлуцању плавих нијанси покаткад открива као опипљив. Јасно је да је и Астрапа знао да се улогама Господа и Богородице мора додати још по неко додатно „ојачање”, да би овај храм провели кроз грдна страдања и скрнављења које је кроз историју доживео и надживео. Опасана и даље бодљикавом жицом, много је важније да Љевишку опашемо молитвом и уздањем да се никада више нечија рука не усуди да то гнездо лепоте разори.
ВЕЛИКА ХОЧА
„Изгубљено није никад оно што је свето
У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко”
[„Догодине у Призрену”, БС]
Све уз Бистрицу блиставу, па пут Големе Оче. Огољен предео, куће без окућнице смењује најзад српско село, где најзад видимо децу где терају бицикле низ стрме уличице. Заказали смо ручак у домаћинству Петровића, које је лане претрпело прави зулум. Претрајали су, ипак. Дарови виногорја једног од најстаријих српских насеља у Метохији поново прате гостопримље. Са мајком Срђана Петровића силазимо у подрум, који памти далеко прошло време а као сведоци ту су фотографије предака, повеља о власништву винарије, подразумева се силна бурад са винима и, драгоцени артефакт – у поду сачуван и захваљујући стаклу, видљив део цеви виновода којим је, за Душановог вакта, вино текло (ето га поново стих ораховачки…) природним падом, 24 километра од виница очанских до царског Призрена-града. Каква би то атракција била да је, можебити, негде у Оксфорду, рецимо.
Но, госпођа мајка Петровића, стамена и робусна, са наречјем које ваљда само још у литератури неког лингвистичког института може да се сретне, а карактером мајке из епске песме – не сумњам, очуваће, колико до ње стоји, и ово благо.
У Хочи нам се најзад придружује првобитно планирани возач Неша, који ће до краја боравка имати не само улогу возача већ и казивача и туристичког водича. Наглашава да не воли означавање Хоче појмом „енклава”; на жалост, далеко више пристаје појам „гето”. Паметноме доста.
ЗОЧИШТЕ
Малко времена је остало да се стигне у Зочиште у време кад је манастир за посете отворен – довољно да се принесу помјаници и молбе за све који су нам у срцу и на памети пред моштима св. Врача. За оне који су први пут ту – највећи утисак је раскорак између слика, такорећи недавног разарања – минирања црквице и скоцканог и умивеног призора конака, порте и васкрсле цркве какав смо угледали. Дај Боже и ту да онима који редовно долазе по помоћ светим бесребреницима – лекарима никад више непомјаник не усади мисао о рушењу.
ОРАХОВАЦ
„Тамо где најлепше сунце сија,
тамо где најслађе грожђе зри,
сваки ми камен грумен злата,
ту ми је драга капија свака”
[„Ораховцу, башто рајска ”]
Е, Ораховац. Не бих умела да објасним тачно како је ова, наизглед, неугледна варошица, у којој остаде двоструко мање Срба неголи у хочанском гету, претегла код нас многих над утисцима овог поклоничког путовања.
Најпре, непланиран (има ко планира за нас …) сусрет са парохом, младим свештеником Миланом тик пред вечерње, па нас, са осмехом од ува до ува сазива да кад смо већ ту, заједно одслужимо вечерње у параклису и у наставку, Акатист Пресветој Богородици.
Ето прилике да певамо и на једној вечерњој – хвала Богу, па наш хор уме и то. У наставку – Акатист пред сасвим необичном Иконом Умиљење, у знак благодарности што је сачувала Ораховац од страданија. Наизменично су читали о. Илија и о. Милан, ми допевавали припевима.
Осмех код о. Милана рекли бисмо, обишао је читав круг, колико је био радостан што – вероватно први пут – вечерњу службу и Акатист прати хорско појање.
У порти, мурал са Харитоном и Стефаном, мученицима и исповедницима нашег времена, прича о сасвим необичној цркви, донедавно укопаној у земљи и несвакидашња „инсталација” код крста на врху иконостаса – у металу изображене алатке, као какве еснафске инсигније, заправо све чиме су Господа на Голготи мучили – секира, клешта, клинци-ексери, бакља.
На вечерњој је присутна и једна од тих две стотине Срба, вероватно и најпознатија – Оливера Радић, проф. српског језика, новинар и писац. Оливера и њен супруг зову о. Илију да неизоставно дођемо у њихову кућу, коју су тек недавно успели да купе. У једном даху испричана прича, мирно, сабрано, као да препричава нечију туђу судбину из далеке прошлости, у којој је толико горчине али не и пада духовног, бола али не и посустајања, рационалног расуђивања али уз чврсту веру и наду.
Први пут чујемо израз који несумњиво најјасније означава дело започето давних деценија (рекла бих, не само и једино најездом непријатеља и спољним чиниоцем) које се, чини се, довршава у наше дане – ОБЕСРБЉАВАЊЕ. Бриди душа од тих речи.
Све заливамо густим метохијским вранцем да нас од свега буде макар мало мање срамота.
Управо у њеној причи провлачи се поново та реченица „Ту се пева свако вече…” Стихови песме г. Гаврила, Ораховчанина, сасвим су у супротности са тескобном атмосфером варошице. Боје, мелодије, живост и тродимензионалност ова слика добија управо у казивању Оливерином. И онда схватамо и другим очима гледамо, спазимо крајичком ока које се бори са сузама које надиру – „башту рајску”. Ми заиста, као у некој украсној стакленој кугли, у којој је изображена нека сцена или град једним детаљем, видимо преко тих неколико драгих лица малобројних мештана, насмејане деце, оца Милана – пароха ораховачког, домаћина Радића управо ту варошицу и стих „видећеш дивне, срећне људе” како нам иза сваке драге капије нуде оно, чега овде једино имају у изобиљу – љубав и молбу да не заборавимо и да долазимо.
Неспокој и тежину коју смо понели под стрехом куће породице Радић покушавамо да распршимо под светлима Призрена и повратка кући; заиста тако осећа чак и ко први пут дође у Архангеле а камоли ко је ту више пута боравио, а то је благослов који смо и ми имали – да четврти пут боравимо у овом топлом уточишту над којим се наткриљује стена висока.
Опет вечера, и, јамачно погађате! – вино и песма. Овог пута упозоравам певаче да поранимо сутра еда ли бисмо сви учествовали у проскомидији.
ДАН ТРЕЋИ
Поранили јесмо, али смо, на смирење, чекајући још две групе ходочасника, одслужили Јутрење па и први час. Крцат конак народом, још једна Литургија у сретењском попразнству, сви присутни певају. О. Дионисије који је за певницом – а којег претходног дана нисам послушала за упутство о поретку тропара мислећи да сам у праву – саопштава ми да имам отпевати стих „Блажени јесте јегда поносјат вам ” у гласу трећем (што би се жаргонски рекло, ко разуме – схватиће незгодацију) уз коментар „По нечему ћете ме упамтити” праћен осмејком који, наравно није осветнички већ само мала епитимија за моје паметовање.
Пуно причасника, пуна и кућа, око сто педесет душа на доручку – ручку, натпевавање Анђеле и нас и увек смирене речи игумана: „Нека они руше и пале а ми ћемо обновити, увек подижући још по спрат више”. Разуме се да није ово изречено из гордости нити памфлетски празног ината већ са стаменошћу оних који живе у жаришту догађаја о којима ми само слушамо из друге руке.
Ка следећем одредишту крећемо, на предлог о. Илије, преко Шаре и обронака Брезовице, и посматрамо Божију лепоту тог крајолика. Снежни оштри висови, светлуцају на сунцу, навали се преогромна Шар-планина. Спуштање према Штрпцу и Урошевцу, све Бистрицом праћени.
ПАСЈАНЕ
Предео се од планинског преображава у питоме и плодне оранице Косовског поморавља.
Богу хвала, и ту има још нашег народа – сазнајемо од нашег возача да је у селу Партеш надомак Гњилана седиште организације „Купујте на Космету” које посредује у продаји манастирских и других производа са ових простора.
У селу Пасјане, свештеник није ту, али јесте новопросијавша света Босиљка, по којој је ово село постало познато. Певамо јој тропар у ниској црквици, код стуба где су ономад њезине мошти сохрањене и пројављене: „Жртва жива, Духом Светим миомирна, Њему вољно принесена”.
ДРАГАНАЦ
Поново се предео мења, из равничарског у планински, подсећа на Тару. У потпуној тишини, скрајнут међу боровима, као огњиште, окружен многим новоподигнутим зградицама за конаке и ходочаснике, дочекује нас манастир Драганац. Пред конаком, домаћин игуман сасвим у складу са сликовницом у којој смо се нашли, као да је управо сишао са насловне стране неке православне бојанке за децу. Пун радости и благ, Јустин, и уз њега, о. Христофор, прича о манастиру, не изостављају захвалност донедавном игуману, сада епископу новобрдском, Илариону. Отворили су нам и мошти многих мученика на целивање.
Уследио је позив на послужење – проје и гибанице и свирка двојице малих хармоникаша. Нисмо пропустили да купимо чувени драганачки тамјан да нас, док кадимо своју домаћу цркву сећа на опет и опет поновљен поздрав и молбу – дођите, дођите увек.
ГРАЧАНИЦА
Тек кад је некако нагло почело да се смркава, схватили смо да прилично каснимо у односу наш замишљен план, а опет, ни један тренутак тог дана није узалуд протекао, штавише.
У Грачаницу смо – тачније пред замандаљену капију стигли тек после 17 ч. О. Илија је без много забринутости повукао своје „везе”, а ми смо подупрли певањем тропара св. Краљу Милутину, ту, на улици. И отворише се тешка врата!
Оца Илију дочекала су његова унучад – какво благо! а нас – Грачаница „сва у сјају”.
Група ходочасника нас је и овог пута пристигла, па смо после свега неколико минута када смо, као каква ВИП делегација имали част да лично само за нас млади кустос откључа и осветли преукрашени храм Милутинов, уз казивање о безмерно великом делу Михаила и Евтихија што сија са зидова високог Храма, слушали заједно. Први пут видим отворен прозор који води степеницама у одају из које је Симонида стајала на служби.
Један сапутник познавао је игуманију Татијану из неког прошлог времена, па смо је и посетили, отпојавши кратак помен.
Кроз ноћ, крећемо даље – шалим се, питам о. Илију „а где сад идемо?”
„Ја ћу воду, а ти корен ”… па нас даље, кроз причу из првог лица, води возач Неша, као кроз убрзано премотавање догађаја који су потресали крај којим смо се враћали на тачку поласка – мимоходећи чудно изграђене а ненасељене блокове зграда, у мраку скривена скрнављена гробља и узурпиране фабрике, протраћена рудна блага – све то не само због тзв. спољњег непријатеља већ и уз свесрдну помоћ и нас самих који не дижемо поглед даље од сопствене дневне собе или домета рутера.
„У овој борби не вреде ни авиони
Вреде уџбеници школски у којима јасно стоји:
Ко је уздигао храм, ко скрнавио је олтар
Које наслеђе је част вечна а шта је срамота
Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара
Докле генерација нова на њему стасава”
[„Догодине у Призрену”, БС]
Деци коју смо на пут повели, од најмлађе (II разред) па до ове баш велике деце која то више и нису, вероватно је доста родитељске придике произашле из силне жеље да им предамо све што умемо, знамо, разумемо (а до чега ни сами нисмо баш тако преким путем и у њиховим годинама дошли …). Сада су били у прилици да се својим очима и ушима увере и упију све што им се пружило. Били су као отворена књига у које су се уписивале важне и нове странице.
Надамо се да ће ти дневнички записи у њиховим срцима дочекати поколење правих читалаца који ће имати снаге да предање претворе у стварност. Многи су утисци тек накнадно провејали, кроз сузе и друге приче.
У Београд смо стигли у два сата по ноћи, Бог зна кад је ко најзад и починуо а сутрадан – у недељу, сви насмејани за певницом и то пре почетка Литургије! Наши сапутници из невске парохијске заједнице разбијени у стрелце свима су преносили и приповедали доживљаје, и тако се благослов што се изобилно излио на нас тих дана, заиста умножио и прелио на сваког коме смо о путовању говорили.
О. Илија нам је више пута скренуо пажњу да смо – можда и једино у овим пределима – свој на своме, а једино нам је ту тло под ногама измакнуто.
Требало би победити малодушност и заиста примити као завет, да не заборавимо своју десницу, јер, како то каже св. Василије Велики у реченици која се почесто цитира: „Облачак је, проћи ће.”
Сад, наши животи нису мерило, наше је време као зрно песка у вечности. Векови протекли у пребивању неког народа у ропству, за нас често представља неколико школских часова или колико је потребно да се прочита чланак на Википедији. А трајало је много дана и година па опет – прошло. Кључно је да не заборавимо међе и позиције и наслеђе, да се не збунимо пред лажима које макар и хиљаду пута изговорене, заиста не могу постати истином, па ни због нашег немара и ћутања.
Пратиле су нас свих дана песме, особито оне новијег датума, а да приметим – у народу већ сасвим утврђене – изникле из простора са којег имамо сачуване и забележене толике прелепе изворне песме: из Горе, Средачке и Сиринићке жупе, призренске, каменичке, пећке и тако редом. Па опет, другачијег сензибилитета – иако упаковане у неку савременију, прегледнију, можда и оскуднију метрику, стиховну и мелодијску, опет, буде трептај којим препознајемо тај, музичким наслеђем богат ревир.
„Уснила је дубок санак”, „Црвен цвете”, „Пећка кандила”, „Суза Косова” и наравно песма која је ово путовање можда понајвише и обележила, „Ораховцу, башто рајска” неке су од тих којима се тачно зна песник и композитор а које ово поколење препознаје као своје, на исти начин како су њихови родитељи и бабе – деде, живели са песмама које су одавно благо етномузиколошке оставштине. Тако се, у неку руку, ново вино ипак може прелити у старе мехове који новоме прилажу мирисе, укусе, памћења и тиме само снаже стихове који овај наш нараштај прате, са неким другим радостима и недаћама.
Сматрам да није сувишно (о)поменути да такве песме ваља чувати можда и брижљивије него оне предашње; ми се одавно не будимо са петловима, не грејемо уз огњиште, не погледамо пут неба какво ли ће „благораствореније воздухов” Господ подарити ове године, не умарамо у њиви, не разгаљујемо уз прело и посело, удаје се и жени по својој вољи са много више слободе, није нам на уснама то промишљање што прерасте у молитву или извије песму о густој магли и босиоку, Арбанасима и Арнаутима, о Живки што је удали а „несу питали”, о ластавицама што сведоче три године везеном платну за њега – једног, што га за ђерђефом ишчекује девојка…
Не можемо, тако, строго водити рачуна о прилици кад коју песму „ваља” појати како су то, без изузетка, чинили наши преци (седељачку уз прело, жетелачку у њиви …) Ове песме, међутим, ваља чувати од хабања, и погрешног, често и банализованог оквира у који бивају смештене. И те – за нас савремене, новокомпоноване – песме, једног ће дана постати оставштина. Дај Боже.
О. Илија, родом из косовско-метохијског вилајета био је прави ослонац у нашем поклоничком путовању. Благодаримо му од срца што је издржао са нашом шареноликом групом; наша расејаност је ипак више била последица жеље да што више видимо и, слика у оку, понесемо. Захваљујемо се и свим сапутницима што су се одазвали и тиме нам значајно олакшали не најважнији али неопходан аспект финансијске подршке.
За крај, реченица коју је Оливера Радић као посвету уписала свакоме у своју књигу „Косовскометохијски гласови” коју су многи од нас купили, као, можда и највреднији сувенир.
Без крупних речи, без патетике, са свешћу о сопственим грешкама и странпутицама за које није увек крив други, са сетом и у срцу понетом предвечерју под стрехом у дворишту њихове куће:
„За сведочење косовског завета”.
Ј. А. Тонић
