СВ. РАВНОАПОСТОЛНИ ЦАР КОНСТАНТИН И МАТИ МУ ЈЕЛЕНА
БДЕНИЈЕ ПРАЗНИЧНО
Петак, 2. јун у 18 ч.
„Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра, који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у Цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години, у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.”
[Из Пролога]
Таксативно и сажето наведено не само богато житије већ и огроман значај ових, заиста апостолима равних светитеља. Када бисмо се ми, кад год смо у бризи и сумњи (а има ли дана када нисмо) присетили тог, пресјајног и звездама окићеног, Крста који је постао символом преокрета у историји човечанства, колико бисмо само себи помогли да, кроз свакодневне зебње прогледамо.
Ове године, живи организам црквеног календара поставио је празник св. Константина и Јелене ван попразнства васкршњег и спасовданског, али уочи великог Празника, у суботу која се посебно означава као спомен на све упокојене, у народу познате као Духовске задушнице.
Преклапа се свечано прослављање светог цара и његове мајке и воспоминаније свих наших усопших. Крст – опомена, страдање, заштита, залог васкрсења, темељ исповедања вере, знак под којим се за Цркву рађамо, у светом Крштењу и уснивамо … Њиме се укрштају и ове две службе што претходе великом Празнику Педесетнице.
Ј. А. Тонић