СВ. РАВНОАПОСТОЛНИ КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ, УЧИТЕЉИ СЛОВЕНСКИ

БДЕНИЈЕ ПРАЗНИЧНО

Недеља, 23. мај у 17 ч.

„А пошто је словенски род незнабожачки у неразумљу и у мраку битисао, он му (Константин), милошћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, постављен би за пастира и учитеља. И зачепи уста тројезичницима – јеретицима, као лавовима, који су, помрачени завишћу, говорили да је недостојно да други народи Бога прослављају, до Жидови и Римљани и Јелини, те су се по злоби са Пилатом изравнали. Њихове лажи разори јасним причама, пламтећи силом Светога Духа.“

[Из „Похвале Ћирилу”,  Климент Охридски]

Колика је само морала бити борба двојице наукољубиве браће – ученог философа и искусног калуђера – да језик који њима самима није био матерњи бране и одбране „пламтећи силом Духа Светога”, притом привукавши хиљаде ученика који су са једнаким жаром прионули на усавршавање словенских писмена и преводе, најпре богослужбених књига. Животна, величанствена мисија, увођења словенског језика међу дотада неприкосновене „свете” језике.

Њима постављен, озбиљан темељ имамо.

Имамо и још озбиљнију опомену родоначелника светородне лозе, Симеона: „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?”

Свој пра-језик, језик на коме се богослужи и који спаја православни род словенски, запоставили смо и обезвредили. Латински се у школама учи, словенски нити не помиње.

Свој данашњи матерњи језик смо населили туђицама (не рачунајући оне настале кроз вишевековно присилно „дружење” са овим или оним завојевачем) а додатно га кривимо и газимо бесмисленим новотаријама – удворицама овом или оном таласу дневнополитичком.

Богу хвала, има их који су тако силно певали, и још певају на лепом, напевном, необичном па макар и – у односу на словенски – огрубелом српском језику. Богу хвала, сваке службе – вечерње, јутрење, Литургије – још озвучавамо непоновљиво богато словенско црквено песништво. „Није све пропало, кад пропало све је.”

Светој браћи солунској, уз благодарност неизмерну, приносимо и бденије. Они се нису либили да у сред Рима поју на словенском, најмање што можемо да и ми не посустанемо на својој рођеној земљи.

Ј. А. Тонић.

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on email
Share on print

Последњи догађаји

Друштвене мреже

Пријатељи