СВЕТИ САВА, ПРВИ АРХИЕПИСКОП СРПСКИ – САВИНДАН
БДЕНИЈЕ ПРАЗНИЧНО
Четвртак, 26. јануар у 17 ч.
ЛИТУРГИЈА
Петак, 27. јануар у 9 ч.
„Када је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.
Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху,
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.
Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси,Као што и сад нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.
Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.
Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.
Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет,
Кад је Свети отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:
– Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.”
[„Прича о Светом Сави”, Матија Бећковић]
Многоцитирана, на свим подијумима савинданском пригодом, искоришћена изванредна песма – опомена ванвременог Матије. Безброј пута издекламована, а од нас, чада његових, слабо схваћена поука.
Сава свети, знам, једнако, (како је то, верујем по свом осећању-виђењу посведочио свети владика Николај) „на кољена клечи” и моли пред престолом Господа за нас, грешне Србе. Да нам се срца откамене и одвежу од те студени која се из природе, где јој је место, изгледа преселила у наше отупеле и, пролазних утисака, сите душе.
А да нам нема тог светила, „црквеног украса, архијерејске лепоте и похвале монаха” – Саве преосвећеног и свеблаженог , ко би на коленима клечао и стадо и отачаство своје препородио и као „дрвета маслинова” препоручио духовноме рају?
Упркос инсистирању на профанизацији и „академизацији” овог горостаса нашег рода, историје, државе, бисера сербских просијавших, појмо му и утројмо – најпре у храмовима; а потом, угледајмо се на песнике који су допустили да их дотакне и о-Бог-ати зрак Савине плаве очинске милости. Додајмо, ко колико уме и може.
Само да не заборавимо чији смо.
„Да ми се обећа цела царевина, ја бих био слуга Божијега сина …” – простодушно и стамено речено. Предводнику пута који води у живот, првопрестолнику и учитељу – појмо песму, и утројмо! макар му толико дугујемо.
Бденије и Литургију приносимо, а свом роду сербском, свима који уче и који се уче – срећна слава!
Ј. А. Тонић
