БДЕНИЈЕ ВАСКРСНО, глас 3.
Субота, 18. фебруар у 17 ч.
„Господ је, браћо, дошао у овај свет, не само да нам покаже Бога у Себи, и да нам каже шта је Бог, него је Он дошао да нам и каже шта је човек. Ко смо ми? Јесмо ли ми снови, јесмо ли ми привиђења? Шта је човек? Данашње Свето Еванђеље казује нам ту тајну. Данас Црква празнује дан Другог доласка Господа Христа, дан Страшног Суда. Еванђеље које сте данас чули казује нам да је човек божанство и величанство. Човек је неисказано велико биће, неисказано важно биће, толико важно да је Бог дошао у свет и постао човек. Бог постао човек, и показао куда иде човек. Ради чега је човек? Ради Вечног Живота. Човек је створен за Вечни Живот – то је основна тајна нашега живота, то нам Господ казује Својим Еванђељем и Својим животом у свету.
Човек је важније биће од Анђела, и од свих других створења. Зато је Бог постао човек да човека одведе кроз овај свет у Живот Вечни, и да му даде Рај. Зато је наша дужност на овој земљи врло одговорна. Господ је дао цело Еванђеље Небеско. Дао нам је све што нам треба, и за овај свет и за онај свет, и за овај живот, и за онај живот.”
[Беседа Аве Јустина у Недељу месопусну, у ман. Ћелије, 1978]
Јесмо ли ми снови, јесмо ли ми привиђења?
У свој нашој гордости, у бесконачним сујетним пројекцијама, у величини ја-па-ја доказивања, чини се да смо заиста, нечији снови, или пак, сопствена привиђења. Има доста песама о томе испеваних. Само, ето, ми смо озбиљни и не бавимо се песмама – ни писаним ни испеваним јер то је за време доколице; а ми се бавимо стратегијом и планом, уверени у сопствену недодирљивост и бесмртност. Притом не мислимо о борби за бесмртност душе већ, готово искључиво за преимућство снаге, лепоте, учинка телесне компоненте бића нашег.
Јеванђеље које ћемо у ову недељу слушати требало би да нам укаже на јасан правац, па ко има уши да чује …
Приложена илустрација, такође, говори сама за себе. Ту просто не може да се не види ко је ко и шта је шта.
„Предочистим себе, братије …” За подвиг је потребна предприпрема. Ово је прилика за предстојећи подвиг који се приближио само на седмицу удаљен.
Ј. А. Тонић
