„На данашњи дан, између нас и Новог Раја на земљи Ускрса, стоји Велики пост. Овај Свети пост и јесте једини мост од провалије смрти, која нас дели до обале бесмртности, мост између недеље изгубљеног Раја и недеље васпостављеног Раја. Станеш ли на стазу поста, гле, стао си на стазу која сигурно води у победу над смрћу, у бесмртност и Живот Вечни, у Рај. Станеш ли на стазу покајања, гле, доживећеш то исто. Станеш ли на стазу молитве, или кротости, или љубави, или смерности, или братољубља, или ма које еванђелске врлине, стао си на стазе које несумњиво воде у Рај и победу над смрћу, у бесмртност и Живот Вечни. Гле, колико је рајских стаза пред тобом и преда мном, колико еванђелских врлина!“
[Ава Јустин, из Беседе уочи Великог Поста, у ман. Ћелије, 1965]
Засада толико. Има и других стаза и следујућих последица, то ћемо оставити за другу прилику јер на тај трновит пут стајемо колико сутра.
Дато нам је оруђе, дат нам је и циљ – и то какав!
За почетак, да једни другима опростимо – то нам је први подвиг. Нимало лак – кад гласно изговоримо ‘Опрости!’ и погледамо се у очи, тешко је задржати сузе.
Затим, не лишавајмо себе свега што нам је дато као помоћ у путешествију на које смо ступили већ у Недељу о митару и фарисеју. Не бојмо се уздржања од свега што нас са те стазе Спасенија скреће и омета.
Потрудимо се да, као што је о. Оливер у данашњој беседи рекао, молитвом одсецамо смућење, лутање, маштање.
Не лишавајмо себе лековитог Покајног Канона св. Андреја Критског. Затим чудесних, мистичних, даровних Литургија Пређеосвећених што се, нас ради, служе додатно у Часном Посту.
Затим, читања псалама и старозаветних одломака који нас, од почетка – Постања у првој, Чистој седмици, природно воде до закључне, Страсне седмице. То су све оруђа којим ћемо војевати на, како се каже у молитви коју смо на вечерњој чули, попришту Поста.
Праштајте, браћо и сестре, појушчи и служашчи.
Свима нама, Бог да опрости.
Време Поста радосно почнимо!
Ј. А. Тонић
