АКАТИСТНА ХИМНА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ
Петак, 4. март у 17 ч.
НЕДЕЉА ЧИСТА – ТОРЖЕСТВО ПРАВОСЛАВЉА
БДЕНИЈЕ ВАСКРСНО, гл. 5
Субота, 4. март
Чиста седмица – првих седам дана Великог, Васкршњег или како се још каже, Часног Поста, најзахтевнијег у кругу црквене године – увек се чини да у себи садрж елементе свих седам седмица Поста.
Ту су службе које се у пунијем обиму служе чак и у парохијским храмовима.
Ту је потпуно уздржање од хране у прва три дана, дивно наречено „тримирје” или макар најстрожи пост колико ко може да издржи.
Ту је безброј ишчитаних псалама, трисветог, множина метанија, дванаестократних уздаха „Боже, очисти ме грешног!”, затим потресне и, често, убојито отрежњујуће мисли – вапаји у Покајном Канону св. Андрије Критског.
Ту је чудесна и јединствена Литургија Пређеосвећених дарова – нама дарованих са недељне Литругије да се додатно снажимо светим Причешћем у великопосном раздобљу – која заиста одјекује из времена исконског, старозаветног а блиста својим победоносним ускликом: „Светлост Христова просвећује све!”; па раскошним напевима у гласу петом, као природни наставак Канона – „Не дај срцу моме да застрани у зле помисли, да не измишља изговоре за грехе“ – а Херувимска песма се у овој служби напросто преображава из домишљане у живу слику свих сила ангелских, бестелесних што непрестано облећу око Престола Господњег и навештавају онај Светли Дан који у овом тренутку још ни не наслућујемо – „Сада силе Небеске са нама невидљиво служе, јер, ево, долази Цар Славе …”
И тај нас призор, преко узбудљиве приче о светом ратнику – великомученику Теодору Тирону, који у фрушкогорском Хопову почива – уводи у Теодорову суботу, у којој, налик на Велику Суботу, негдашњи хришћани морадоше, да би избегли лукавство и пакост тадашњег цара, да „посте”, једући само варену пшеницу.
Овај чисти, великопосни шестоднев заокружује Недеља Православља – Недеља торжества, налик на „Торжество торжестав” којим ће се закључити и, ако Бог да, ово великопосно путовање а Божијом милошћу, и сва историја рода људског.
Смутње, искушења, пораз, пад, подвиг, борба, победа. „Све се врти и понавља као дан и детињи плач” пева Црњански и ми томе сведочимо свакодневно.
То није оправдање за очајање и малодушност већ на макар најситнији „двиг”, корачај, корачић. Као онај мрав који је пошао у Јерусалим па кад су га питали, како ли мисли, тако мален и слаб својим ситним корацима да превали толики и такав пут, он им одговорио: „Ништа зато, идем, па макар ћу умрети на путу за Јерусалим.”
Тако и ми – иако малодушни и пасивни и забрињавајуће утрнули у свом животном путу и стратегији, ипак, ипак, паки и паки, не смемо да клонемо ма на ком раскршћу да се, уморни, обезвољени и разочарани затекнемо на путу за наш Јерусалим, и онај небески и овај земаљски.
Управо нам Часни Пост – ко има уши да чује и очи да види и мало воље да разуме – даје оружја да се бодримо и подигнемо, ко колико може па још малко преко тога.
Поред свих служби и тема које ће нас из недеље у недељу водити и свака нам пружати наду и поуку, благословом Његове Светости Патријарха српског Порфирија сваког петка у пет београдских храмова – међу којима и у нашој цркви св. Александра Невског – служиће се Молебан – Акатистна Химна Пресветој Богородици са малим повечерјем. Сувишно је подсећати на милост којом нас Мати свих својим омофором закрива и штити, а ми то узимамо здраво за готово.
Додатни је труд али потреба је велика. Таман ћемо пре дивне службе у петој недељи Поста – Јутрења са Акатистом – обновити градиво.
„Мојсеј у време уздржања Закон прими и народ призва,
Илија постећи небеса закључа,
Три аврамска младића мучитеља-безаконика постом победише.
Тако и нас, Спасе, удостој Васкрсење да задобијемо, овако кличући:
Свети Боже, Свети крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас!”
Тако певамо у закључној хвалитној стихири ове Недеље (не о неком миту већ о истинитим догађајима) а тако да се опомињемо, крепимо и опасујемо снагом на нашем путу којим мрављим корацима ходимо, знајући шта нас на крају тог пута чека.
Ј. А. Тонић
