БДЕНИЈЕ ПРАЗНИЧНО УОЧИ ХРАМОВНЕ СЛАВЕ
Недеља, 25. фебруар у 17 ч.
ХРАМ СВ. СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ на Новом Београду
„Преподобни оче,
ако је отачаству ти требало проповедати,
ти ниси престао говорити,
боловима и трудом и сузама својим
исправљао си на веру истиниту стадо ти
као дрво напајано учењем твојим,
дивише се анђели,
чудише се људи,
ужаснуше се демони
над трпљењем твојим, Симеоне блажени,
моли за спасење душа наших!”
[Стихира на Господи воззвах, гл. 5]
Рекло би се, заклоњен иза лика и дела свог чеда, за којим је похрлио, у нади да га врати дому родитељском и приволи царству земаљском и сам се приволео ангелообразном животу монашком, Стефан Немања, родоначелник светородне лозе немањићке, Симеон потоњи Мироточиви није престао говорити. Говори и чудотвори и дан данас, па се са неколико пунктова – Хиландарског, Студеничког, Дукљанског још вије и хвата лоза Симеонова, кроз многе измољене дарове и чада.
Веће чудо није потребно доли да у навечерје тог празника – још увек без знака заповедног – у престоном граду два хора певају на бденију; једни у част славе Патријаршијске цркве – настојањем протођакона Стевана Рапајића и хоровође Милице Тишма а други, хор наш невски, прислужујући у овај дан у новобеоградској светосимеоновској „белој цркви” од 2011. године.
Благодарећи срдачном позиву старешине Храма Св. Симеона Мироточивог, надамо се да ћемо и ове године придодати макар две лепте, испеване, свечаном бденију.
Летос смо посетили Оца нашег, св. Симеона у Студеници; везујемо ту нит и допевавамо тропар у метежу престоног града, са једнаким молбама и узданицом: „Куће смо високе подигли а стана у себи немамо”, везе Светлана Велмар-Јанковић, баш (ново)београдски, а ми да дометнемо који угаони камен у те станове будушчаго вјека.
Ј. А. Тонић
