Недеља, 2. март у 17 ч.
„Стога, литургичка година, тј. редослед годишњих доба и празника постаје пут и поклоничко путовање према Пасхи, крају који је истовремено и почетак; крај свега старог и почетак новог живота, стални `пролаз` из ’овог света’ у Царство Божије, које је већ откривено у Христу.
Па ипак, ’стари’ живот, пун греха и безначајности лако се не превазилази и не мења. Еванђеље очекује и захтева од човека напор, за који је он неспособан у оваквој ситуацији. Изазвани смо визијом, циљем, начином живота, који је тако далеко изнад наших могућности. И сами апостоли када су чули учење свога Учитеља, питали су разочарано: ’Али како је то могуће?’
Заиста, није лако одбацити ситничарски идеал живота саздан од свакодневних брига, трке за материјалним добрима, тражења сигурности и задовољства и прихватити идеал живота у којем је циљ савршенство: ’Будите савршени као што савршен Отац ваш небески.’ Овај свет преко свих својих ’медија’ каже: буди срећан, лако ћемо, иди широким путем.”
[о. Александар Шмеман, ”Велики Пост”]
Иако промена размишљања и поступања – преумљење – није циљ и смисао само нашег делања у Часном посту, заиста, поклоничком путовању ка Васкрсењу, већ би то требало да буде стално присутан начин живота једног верујућег човека – ипак се највише трудимо и покренемо управо у овом временском простору, времену ’посног пролећа’.
Можда то и јесте најподесније време, окружено годишњим добом на размеђи зиме и пролећа – мировања, успаваности и свеколиког буђења и бујања.
На првом месту као најделотворније и најважније оружје, средство, покретач – ту је пост као уздржање, суспрезање, надзор; пост као труд, ревност, постојаност; пост као покајање, дубоко у себе понирање и сагледавање, поправљање; пост као појачано, што редовније, живо учествовање у службама које нам се дају, особито кроз тајанствене и особене Литургије Пређеосвећених часних дарова.
То се време и ти се утисци могу само доживети, па верујмо – окусимо и видимо!
На почетку сваког важног предузећа свакако стоји молитва; тако и пре овог великог путовања, као молебан и припрема, стоји прашчално вечерње у којем певамо управо и о смислу путовања које нам предстоји – ’да препливавши Поста велику пучину тридневно Васкрсење дочекамо’, а пре свега – да се измиримо и опростима свима, што наш о. Оливер постојано понавља пре сваког причешћа верних, ’колико до нас стоји’. Скупа је и за сујетни род наш, тешко изговорљива реч – опрости. Никако је не треба свести у ред узречица. Чувајмо и негујмо тежину те речи и радујмо се лековитости тог, у слово изображеног смирења.
Праштајте, браћо и сестре, појушчи и служашчи.
Свима нама, Бог да опрости.
Време Поста радосно почнимо!
