БДЕНИЈЕ УОЧИ ИВАЊДАНА
Манастир Велика Ремета
ЛИТУРГИЈА ПРАЗНИЧНА
На домаћем терену
„Види Јелисавету како говори Дјеви и Матери: зашто си дошла ка мени, Мати мога Господа?
Ти носиш Цара а ја војника;
ти Законодавца а ја извршиоца;
ти Бога-Реч а ја његов глас, који проповеда царство небеско.”
[Стихира на стиховње, гл. 2]
Једна од оних поетских творенија које непогрешиво и језгровито саопштава суштину, а мирише на метрику српске епике и лирике.
Трикратни „бит” овог славника на стиховње упућује на својеврсан `хет-трик` који смо савршили ове године: певали смо на сва три великореметска, традиционална, бденија – уочи Митровдана, уочи Недеље Пачисте (св. Григорија Паламе) и уочи Ивањдана.
Ово, летње бденије некако је најмирније, дугога дана, свежине која допире кроз прозор над певницом, крепи и лечи.
Неуморна парада инсеката који вазда прате и митровданско и великопосно бденије – што бубамара, што оних других буба грдног префикса – овог пута су замениле ластавице које су свиле гнездо под куполом храма. Терцирале су нам, и саслуживале све време!
Запосели смо десну певницу и изнели безмало тросатно бденије, а сестрама из Јаска које су биле за северном певницом дали смо прилику само да читају.
Надам се да нам неће замерити.
Ми се у великореметској светињи заиста осећамо као код наше, невске, куће, још од времена када смо, захваљујући неопричивом полету проф. Димитрија, са њим долазили.
Отац Стефан, драги домаћин, свештеници који о празнику саслужују а које из виђења годинама познајемо, прота Бранислав који је, што каже игуман, такорећи сабрат манастира, а чије беседе нам се из године у годину све више урезују у памћење, прота Михаило, који је са осмехом дочекао понуду да отпоје Величаније, по старински и старовремски; спокојна порта, икона Богородице Великореметске, окружена старозаветним пророцима, већ одавно поштована као чудотворна и свима нам драга трпезарија и кухиња, гостопримница за стотине душа у којој чујемо увек драгоцену по(р)уку оца игумана.
Хвала му на гостопримству и на лепој речи – захваљујући се нашем Хору, рекао је да је хорско певање „зов небу”. Кад тако нешто лепо чујемо, ето нове обавезе, ето залога, ето задатка! Да се тај зов продужи и истраје, ваља се потрудити.
Имамо зашто, а да имамо и с ким – ослањамо се и препоручујемо молитвама свију вас који нас познајете.
У навечерје Празника отворило се и што се ретко отвара – да у радни дан можемо хорски да певамо на празничној Литургији у Невском.
„Днес гражданин пустини раждајетсја!”
Ј. А. Тонић