ПЕТРОВДАНСКО ПУТОВАЊ(Ц)Е ЗА КРАЈ СЕЗОНЕ
11-12. јули
Манастири Лешје – Липовац – Раваница – Сисојевац

Чини ми се да свака наша замисао за путовање мора да прође сито искушења, па тако и овогодишње. Барем три пута се, у току договарања и планирања, сасвим променило одредиште и маршрута, једино је остао утврђен термин – дани Светих апостола Петра и Павла.

Биће да су нас свети апостоли мало пустили да лутамо где ћемо и како ћемо, и наравно, разрешили онако како је за нас било најбоље. Гостопримство за конак нам је најпре благословио отац Евстатије из манастира Липовац, а око тога се затим лако отворио ток путешествија: у доласку посета манастиру Лешју, а у повратку – Раваници и Сисојевцу.

У суботу ујутру, нашу малу дружину је пред Литургију, благословом и молебном пред пут, испратио старешина о. Стева и чланови нашег певничког хора који суботом певају на Литургији.

ЛЕШЈЕ

Прва станица – манастир Лешје. Као и многи манастири, носи име по оближњем селу надомак Параћина. Подигнут је на темељима давнашње, у прошлом веку откривене тролисне Богородичне цркве, и обновљен па насељен монаштвом. Како наилазимо стрмим успоном, открива се прилаз и сам манастир као сликовница – књижица из нашег детињства, у којима се, кад отворите књигу, подигне папирни `3Д` приказ сцене, као из какве руске бајке.

Све то, обавијено мирисом лаванде и химничним оглашавањем зрикаваца, речју – медитеранским шмеком.

Стара црква посвећена Покрову, друга, нова црква окружена моштима бројних светитеља као бедемом, мала `Голгота` – спомен, иконе осликане у наше време а као да су из далеких векова,  Богородичин врт са изворима – све нас је очарало.

Није изостао дочек, прича о историји манастира, па и послужење – читав доручак.

Познанство наших чланова Хора са сестринством издејствовало нам је и позив да дођемо поново, овог пута на дуже и као учесници на богослужењу.

ЛИПОВАЦ

До манастира Светостефанског – Липовца путовали смо уз летње призоре крајолика наше лепе земље (у којима путници, истина, нису имали прилике превише да уживају јер, како не искористити прилику за пробу кад су певачи већ сатерани у комби и немају куд).

Дочекала нас је још једна порта за изложбу, као да је пројектовао неки пејзажни архитекта – богати грмови уцвалих белих хортензија, десетине различитих украсних дрвета које покривају све валере раскошно зеленог и цинобер колорита, шаролико цвеће, поново лаванда, оркестар зрикаваца… Гостопримство нам је одмах указала игуманија, мати Ирина са којом смо поседели у гостопримници.

Бденије је почело већ у 16 ч, не без разлога – читало се и служило и `црно и црвено`, сасвим потпун манастирски типик. Ми смо мало размажени што се певања на бденију тиче, што ће рећи – очекивали смо да ћемо певати. Но, овог пута на смирење је легао благослов духовника манастира – оца Евстатија, да ћемо појањем учествовати само на Литургији.

Тако смо мало вежбали стрпљење и смирење током тросатне службе, подвизавали се под леденим клима-уређајем, а за време обимног бденија и време се променило, грунула киша и расхладила врели летњи дан.  Верујем да су певачи разумели колики је заправо благослов и повластица певати/читати на служби и на тај начин саслуживати, колико је динамично и живо време које просто пролети кад певамо на богослужењу.

Служба је текла у преплету васкрсно-празничне, гласа петог и Апостолског празника, са присутном иконом дивног светитеља, св. Пајсија Светогорца који се у петропавловски дан такође слави.

На вечери, потом, упознали смо се и са младим оцем Евстатијем, духовним чедом оца архимандрита Дионисија, уваженог и многопосећиваног духовника; стасавајући уз таквог претходника и стамене монахиње из претходне генерације овог манастира, верујемо да је стекао духовну `главницу` да узраста и опстаје у овој светињи.

У Липовцу где год кренете – у неки конак ћете ући, у неке капеле, у неке гостопримнице, ходнике, собе; чак три конака су подигнута, мимо најстаријег у време оца Дионисија, множина народа је ту долазила. Како се гранало и бујало гостопримље по којем је овај манастир био чувен, тако су, ваљда, придодаване и манастирске зграде. Годинама се у овом манастиру одржавала Зимска духовна академија са благословом Епархије нишке, основана по узору на Студеничке и Карловачке школе појања и хорског певања.

Користећи свежину и тишину вечери, рано смо се повукли на починак.

Покисло јутро, и пред Литургију – Акатист светим Апостолима. Некако смо се, са благословом о. Евстатија, угурали у први, мајушни део цркве распоређени испред певница. Тако још нисмо нигде стајали … Хвала Богу, игуманија и отац су нам поклонили поверење да осим литургијских песама, `покријемо` и Блажена и тропаре. Узгред, пошто је отац служио сам, ваљало је отпевати у пар наврата и велико Амин – не сећам се кад смо последњи пут на недељној Литургији певали тај `велики` напев.

Народа и причасника – хвала Богу, пуно; ем дан недељни, ем Празник, ем завршетак Поста.

Пошто смо још неколико песама отпевали по завршетку Литургије, отац Евстатије нас је опоменуо да понешто оставимо и за трпезу. Речено-учињено – после послужења у новој, великој сали где је стао сав народ који је био на Литургији, отпевали смо неколико наших песама из `застољног` репертоара. О. Евстатије, иначе тих и скроман, много нам се лепо захвалио и – не могу а да не поменем – закључио да смо, ето, могли да певамо и на бденију (ха!) а да тако свечано на служби бива једино о слави манастирској, Преображењу. Хвала Богу.

Уручили смо, као успомену на заједничко празновање и у знак благодарности за указано гостопримство, две књиге из невске едиције, са благословом нашег старешине.

Отац Евстатије напомену да има једно крштење и, разуме се, кад смо већ ту … Тако смо упознали и зимску капелу, у поткровљу конака, посвећену св. Деспоту Стефану, дивног иконостаса, амбијента какве старе куће, са дрвеним гредама и кровним прозорима. Крштење, наравно, у потпуном поретку, најпре освећење воде па све редно даље.

Игуманија нас је наградила поновним послужењем (незаборавне принцес-крофне) па и поред нашег доброг апетита, и овде је уследио позив – дођите нам поново. И не само то, испратили су нас и са даровима – иконицама, тамјаном, брошуром о манастиру.

Заиста, добродошлица и топлина, као да смо били код рођака.

Пуног срца наставили смо наше путовање.

РАВАНИЦА

Као најпознатији, најчувенији и најпосећенији манастир од свих које смо обишли, Раваница је мало незаслужено, `успут` прошла а да смо се најкраће задржали, можда и стога што смо ту пре две године били на нашем црквеном путовању за крај школске године.

Разуме се да смо са радошћу били примљени, да су нам отворене мошти светог кнеза Лазара, а сестра Антонина нам укратко испричала о манастиру и богатој историји, о Ромилу, Синаиту – Раваничанину.

Сестра Ефимија нас је дочекала са послужењем у порти, `с ногу`, причајући, између осталог и о појању и певању (а то је ипак реткост) поменувши и проф. Димитрија и проф. Даницу, отиске живота неког минулог а које добро памтимо.

У кадру, бедеми што окружују овај Вазнесенски храм, који подиже свети Кнез, како се приповеда у неком старом рукопису `врло висок и леп, утврди га на четири стуба и озари га живописом`. Сестра је причала о некадашњем вишеструко бројнијем сестринству, које је тада започело, а и данас уз велики подвиг и труд, опслужује и служи у манастиру св. Петке Изворске, што је посебна прича, тешка и тегобна, а вредна дивљења.

СИСОЈЕВАЦ

Недалеко од велике и знамените Раванице, некако у унутрашњост, као на крају пута, скрајнут и ушушкан, закриљен Кучајским планинама, тихује, нама најмање познат, манастир Сисојевац.

Дочекао нас је већ знани мотив поздрава зрикаваца. Црквица, нигде никог, лењо летње поподне празнично – сасвим другачија слика од, посетиоцима испуњене раваничке порте.

Врата нам је отворио премлади монах Марко, нишке Богословије ђак. Некако му није било јасно откуда смо ми то испали. Замолили смо га да отпевамо који тропар, ако се сме … У овом простору, који далеко предњачи акустиком у односу на три цркве у којима смо певали, придодали смо још преко неколико тропара; изгледа смо одобровољили брата Марка, па је исприповедао читаву повест о Сисоју Синаиту, о вишедеценијском таворењу цркве без крова, о обнови манастира под окриљем раваничке обитељи, о поклоницима, о једва понекој сачуваној избледелој фресци, о малобројном братству са најстаријим игуманом наше Цркве, архимандритом Матејем. Причу смо наставили у порти овог моравског драгуља, уз неизоставно сликање.

У том пределу време као да је стало у неком далеком тренутку, можда баш у оном где се сусрећу благочестиви а мужаствени кнез Лазар, са, по предању, својим духовним учитељем чији гроб наткриљује Преображенска црква а чије име носи и место надомак манастира – Сисевац.

И овде је после овог кратког дружења, уследио позив – дођите!

Осим по уобичајеном певанију које прати боравак у бусу на сваком нашем путовању – памтићемо овај повратак и по необичној идеји која се, вероватно из гастрономских побуда јавила, а као последица строгог манастирског типика који није предвиђао што завршетак поста вазда подразумева. Тек, закључили смо да је згодно да наш петровдански дводан закључимо где смо га и почели – у нашим хорским просторијама, уз успут наручене ћевапе. Још смо ангажовали наше чланове који нису могли поћи на пут да нас дочекају са неопходним додацима трпези, па се захваљујемо Наташи, Срђану и Дамиру на брзој помоћи!

Читав овај поход повезали су Синаити – духовна веза започета још у време Светога Саве, а утврђена и негована особито у време св. Кнеза Лазара и деспотā Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Трагом Синаита смо и ми ходили у ова два петровданска дана – дочекали су нас и испратили `Герман смерни`, Синаит који се спомиње у очуваном древном запису на западним вратима у липовачкој цркви, Ромило Раванички и Сисоје, ученик му – па нас повели у средњевековље и загледаност тадашњих државне и духовне властеле у велике узоре којима су следили.

Подразумева се да смо свугде отпевали све `припадајуће` тропаре – што дана, што Празника, што оних којима су цркве посвећене, што (неизоставно) св. Александру Невском.

Шта смо целивали моштију, шта смо видели лепоте здања, шта смо чули приповести из далеке историје, шта смо удахнули благодати од обитељи што за све нас ревнују, чате, поју и предстоје, шта смо примили искрене радости а први пут смо се срели …

Рекла бих да није мала ствар да су нас свугде (и поред почетног, за хор подразумеваног подозрења) позвали да дођемо поново – за нас сигуран знак да смо своје хорско задужење и наш домаћи храм достојно представили. По ко зна који пут, јасно нам се отвара колико то наше послушање и важно место које црквени хор заузима значи, вреди, обавезује али и многоструко узвраћа и раскриљује многа врата.  

Захваљујемо се Декију за посредовање у организацији превоза, минибус нас је безбедно возио и довезао.

Похвале за надахнути светлопис – тек ту и тамо малко дотеран – Павлу, Ољи, Дејану. Биће то леп прилог нашим електронским успоменама.

А слава Богу за све!

Ј. А. Тонић