Милосрдна секција Православне мисионарске школе основана је 1993. године, првенствено ради сакупљања материјалне помоћи за пострадале и изгнане из подручја захваћених ратом, а потом је, у складу са промењеним историјским околностима, проширила свој рад и на друге области милосрдне делатности.
Чланови Милосрдне секције ПМШ су, са благословом Патријарха Српског Павла, учествовали у многобројним хуманитарним акцијама, особито у акцијама прикупљања помоћи за пострадале и прогнане из Српске Крајине, Републике Српске (1995. године, и касније) и са Косова и Метохије (1999. године, и касније).
На Институту за онкологију и радиологију: Патријарх Српски Павле,
протојереј-ставрофор Бранко Ковачевић, протојереј-ставрофор Љубодраг Петровић и протојереј-ставрофор Вајо Јовић
У оквиру рада Милосрдне секције организовано се посећују избеглички кампови, болнице, затвори, сиротишта, старачки домови и друге установе за социјално старање. Иде се и у појединачне кућне посете остарелим лицима, невољнима и потребитима, по препоруци парохијског свештеника. У посете се ишло током целе године, суботом и недељом после Свете Литургије, у раним поподневним часовима. Приликом милосрдних посета чланови Секције носили су на дар: одећу и обућу, средства за хигијену, воће, фарбана ускршња јаја, слаткише за децу, верску штампу и књиге.
Духовник Милосрдне секције био је протојереј Јово Ратковић, а први секретар – госпођа Хаџи-Љубица Величковић.
Током првих година рада Милосрдна секција је имала тридесет активних чланова различите животне старости и занимања, од ђака и студената до професора и пензионера.
Милосрдна секција организовано посећује болнице, затворе, сиротишта, старачке домове и друго. Основана почетком пролећа 1993. године заједничким настојањем свештенства и полазника Православне мисионарске школе, имала је првобитно задатак организовања хуманитарних акција и сакупљања материјалне помоћи за пострадале и изгнане из подручја захваћених ратом, а потом је проширила свој рад и на друге области. По благослову Патријарха српског учествовала је у свим хуманитарним акцијама, особито акцијама прикупљања помоћи за пострадале и прогнане са Косова и Метохије.
Деведесетих година 20. века када је ратни вихор захватио просторе бивше Југославије, а безбожна идеологија још била у пуној снази, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, основана 1985. године, као усамљени православни светионик у Београду, светлела је јеванђељском истином и љубављу којом је привлачила и напајала душе жедне Бога Живога.
Протојереј-ставрофор Љубодраг Петровић је, у оквиру Православне мисионарске школе, 1992. године основао Милосрдну секцију. Њени чланови вођени Речју Јеванђеља „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5, 7) у време тешких ратних година 1991-1995-1999, санкција и високе инфлације обилазили су рањенике, прогнанике, незбринуте, унесрећене и осиромашене.
Милосрдна секција је ишла у посете установама социјалне заштите Београда, избегличким камповима и специјализованим болницама и у појединачне кућне посете по препоруци свештеника.
У посете се ишло током целе године после Свете Литургије, у раним поподневним часовима, а према указаној потреби неком од центара.
Духовник Милосрдне секције је био протојереј Јово Ратковић, a секретар госпођа хаџи-Љубица Величковић која је припремала и организовала посете. Тридесет активних чланова Милосрдне секције су различите животне старости и занимања од ђака, студената и професора до пензионера.
Приликом ових посета носила се на дар одећа, обућа, средства за хигијену, разно воће, бојена ускршња јаја, разни слаткиши за децу и верска штампа: „Православље“ и „Православни мисионар“, „Светосавско звонце“, разни леци, билтени црквене садржине, иконице, крстићи, молитвеници и остали мисионарски предмети. Све то је било омогућено захвљујући ангажману и издвојеним средствима свештенства храма Св. Александра Невског и прилозима парохијана и осталог верног народа.
У тим тешким ратним годинама, времену инфлације и санкција у касици Милосрдне секције увек би се пронашла макар једна лепта да би могла да се организује посета и на тај начин обрадује и утеши неко ко је болестан, усамљен или напуштен.
To јесте било тешко време за све, али јеванђелска љубав је бацала у сенку све препреке, укључујући и физичке препреке као што је путовање градским превозом до одредишта и ношење свих дарова и свега онога што је Бог дао за ту прилику да се понесе.
Посебно бисмо се осврнули на Специјалну болницу за рехабилитацију и ортопедску протетику „Рудо“ која је била пуна страдалника, рањеника па су посете овој установи биле честе. У Болници „Рудо“ од 1991-1995, у сваком тренутку свих тих година било је преко 350 рањеника, без руку, ногу, шака, стопала, прстију, очију. Било је код тих људи рањено не само тело него и душа којој је требало упутити реч утехе, подршке, указати пажњу. Србија је, као добра мати, много дала од себе
за Србе преко Дрине и из Крајине.
Присуство свештеника је овим људима много значило. Сваке године вршене су благовремене припреме да се у време Васкршњег поста, на Благовести, болесници причесте. То је увек био дан велике радости сусрета са Христом и велики благослов овој Установи, болесницима који се у њој лече и онима који у њој раде.
Током сваке године у периоду од 1992. до 2002. године било је од 25 до 30 посета различитим институцијама као што су: Завод за церебралну парализу – дечије одељење, домови Центра за заштиту деце и омладине Београд, домови Геронтолошког центра Београд, избеглички кампови, ортопедске болнице. Треба поменути и појединачне посете у болницама црквеним великодостојницима, оболелим монасима и православним мисионарима.
Одласком у пензију протојереја Јове Ратковића духовно руковођење Милосрдном секцијом преузео је 2003. године прогнани свештеник са Косова и Метохије из Приштине протојереј-ставрофор Радивоје Панић. Нови секретар Милосрдне секције постала је госпођица Љубица Кајгана.
Старе ране још нису зацелиле, a нове су се појавиле. Дошло је 1999. године до егзодуса српског живља са Косова и Метохије, стварања нових избегличких кампова, различитих последица ΗΑΤΟ-бомбардовања и, у новије време, велике незапослености због транзиције и економске кризе.
Милосрдна секција је наставила своју активност према указаним потребама на терену и у оквиру својих могућности. Посећује новоосноване избегличке кампове у Миријеву, на Авали, Видиковцу и остале кампове у околини Београда, носећи притом, одећу, обућу, средства за хигијену и неке основне животне на мирнице. При овим посетама наилазила је увек на изузетно добар пријем, јер људима много значи да их се неко сети, да могу да поделе своју муку.
Дирљиви су ти сусрети: деца се обрадују слаткишима, а стари људи разговору. Као одговор на нашу љубав, сусрет се заврши певањем косовских песама од стране деце, док њихове баке кришом бришу сузне очи. Редовно се и даље организују обиласци:
– дечијих домова Центра за заштиту деце и омладине Београд: Дом „Јован Јовановић Змај“, Дом „Драгутин Филиповић Јуса“, Дом „Дринка Павловић“, Дом „Моша Пијаде“ и Дом за студенте и средњошколце,
– старачких домова Геронтолошког центра Београд: Дом Карабурма, Дом Вождовац, Стационар Диљска,
– Дома за децу и омладину ометену у менталном развоју
– Дома за збрињавање одраслих лица,
– Завода за церебралну парализу (дечијег одељења),
– Дома за слабовиду децу „Вељко Рамадановић“,
– Института за онкологију и радиологију (дечије одељење),
– Специјалне затворске болнице,
– Специјализоване ортопедске болнице „Рудо“,
Уз то, пружа се једнократна новчана помоћ за лекове социјално угроженим лицима; шаље једнократна новчана помоћ ο Васкрсу и крсној слави сиромашној удовици из околине Зрењанина; чине се појединачне посете по болницама по препоруци свештеника.
Свака посета било коме од центара је прича за себе. Мала деца траже крило и игру, док већа разговор и дружење. На растанку увек следи позив: дођите нам опет. Старији људи су жељни пажње и разговора. Међу њима се издвајају живахне старице које скупљају старе џемпере и друге предмете од вуне те од њих плету чарапе и приглавке, поклањајући их својим ближњима. Чланови Милосрдне секције се труде да пруже пажњу и унесу радост и оптимизам. У посете се увек носи: воће, слаткиши за децу и разни мисионарски предмети – црквена штампа, иконице и крстићи.
У време нашег најрадоснијег празника Васкрсења Христовог сви горе наведени центри се обиђу и посете да би се честитао Васкрс и поделила васкршња јаја. То за све представља велику радост.
Протојереј-ставрофор Радивоје Панић је био духовник Милосрдне секције до 2009. године, када је прешао у други београдски храм – светосавску цркву. Његову дужност преузео је протојереј ставрофор Вајо Јовић, старешина храма Св. Александра Невског, који је благословио наш даљи рад, нагласивши да све што добро урадимо – у име Христово чинимо.
У периоду од 2003. до 2011. године Милосрдна секција остварила је годишње између 35 до 40 различитих посета и успоставила контакт са око 2000 људи на терену.
Рад Милосрдне секције финансира храм Св. Александра Невског добровољним прилозима верног народа.
Милосрђе је плод љубави и ми ћемо се трудити да љубав Христову, на коју смо призвани, делима својим и посведочимо.
Љубица Ковачевић
(предводник Милосрдне секције)
Чланице Милосрдне секције, пред посету Дому за слабовиду децу, 2011. године
