Петак, 27. март у 18 ч.

„Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,

нека наше чамце у благе луке

из густих олуја с пучине доведу

птице, излетеле из Твоје треће руке!

Тројеручице, катанце, браве и врата,

браћу у казану олова које кључа,

све што су безбројне руке закључале,

нека нам Твоја трећа рука откључа!

Тројеручице, док нас лове и мере

метром, литром, кантаром, тегом и врећом,

Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,

измери нас, и помилуј нас, трећом!

Док кишу проткива суснежица, и вук,

риба и врана крећу на нас, у лов,

бескућнима у вејавици, Тројеручице,

Твој трећи длан нека нам буде кров!

Док се затварају све капије, сви капци,

пред смрадом наших грехова и рана,

Тројеручице, нек нам се отвори црква

на Твојој трећој руци сазидана!

Голе, млаћене моткама, секирама,

оборене под ноге, и дотучене

у подножју брда уз које смо се пели,

трећом нас руком, Тројеручице, исцели!

И узвиси, трећом руком, Тројеручице,

све оне који су, стотинама руку,

стотинама година, из жетвених слама,

бацани на дно казана и јама!

У овом свету несланих мора и јела,

док нам се броје последњи тренуци,

нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,

со суза, скупљена у Твојој трећој руци!

Тројеручице, луко и утехо,

мајко чокоту ког распињу и туку,

смилуј нам се, грешним и убогим, и прими

душе наше у Твоју трећу руку!

Двема рукама сахрањене, Тројеручице,

у ову земљу, испуњену муком,

нек нас из ове црне земље у облак

понесе храст, засађен трећом руком!”

[„Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској”, Љубомир Симовић]

Нису само у далекој тмини минулих векова стасавали велики песници, који нам се чине као, заиста, богонадахнути преносници саме Божије благоглагољиве мисли – какав је заиста, ненадмашни вез Романовог великог Акатиста Благовештенског. Испеван у веку шестом, постао је обрасцем и узором за све потоње, мање или више успеле подобне песничке подухвате. Не само то – ово је једини Акатист који је изборио, ко зна када, своје утврђено место, у служби и то великопосној, у седмици глувној; то је – по службама – веома захтевна седмица са два бденија, то јест, Каноном св. Андрије Критског који се у целости чита, и јутрењем у које је, ванредно умешно и у узбудљивом ритму, уплетено то дивни Романово твореније. Будући обимне и дуге, ове службе трају `до у глуво доба ноћи` па се у народу ова седмица, прозва глувном.

Нема, дакле, само у далекој прошлости мелода и химнографа. Ево га и један, наш савременик, пре безмало годину дана пресељен у перивоје о којима је певао – Ужичанин, несумњиво богонадахнут, који је испевао ову чудесну поему.

Ми се, пристрасно, овог Акатиста обраћамо и `нашој` Тројеручици која је и сама, већ чудесним околностима насликана, којекуде боравила, Дамаскиновом руком вођена, Сави пророкована, на магарету (предукус и Лазаревдана и Цвети …) у Хиландар донесена па и призвала слугу Божијег Љубомира да јој извезе оваква, Романа достојног, обраћања.

Да да Господ да се и нама, „бескућнима у вејавици” придода благодат да се склонимо под тај трећи длан, придодавши, нимало једноставно, пјеније у служби Акатистног јутрења.

Ниједан икос ни кондак није могуће издвојити по лепоти и речитости, па да васкликнемо, од срца, незалазном, никад-довољно-понављаном похвалом: `Радуј се, Невесто неневесна!`

Ј. А. Тонић