АРХИТЕКТУРА - Храм Светог Александра Невског

Куполе цркве Св. Александра Невског (поглед са југо-запада)

Порта дорћолске цркве заузима велику парцелу између четири улице која формира простор сличан тргу, односно скверу.

Данашњи изглед екстеријера храма је вешто уклопљен у урбани простор заслугом аутора коначно изведеног пројекта цркве Светог Александра Невског, Василија Андросова и Петра Ј. Поповића.

Примат у дефинисању коначног архитектонског решења данашња наука даје Василију Андросову који је пројекат довео до краја. Инспиришући се српском и византијском архитектуром средњег века ни у свом пројекту дорћолског храма Андросов не копира ни један конкретан споменик, већ креира нову, аутентичну целину, превазилазећи једноставну компилацију средњовековних споменика. Његов приступ српском црквеном архитектонском наслеђу је паралeла ономе што у сфери иконописа и живописа у исто време ради Дворска екипа уметника руских емиграната ангажованих на проучавању српског средњовековног сликарства у оквиру припреме опленачких мозаика. Тако се у Андросовљевом дорћолском пројекту јасно виде резултати његовог проучавања средњовековне традиције и ауторов савремен дијалог са уметничким наслеђем.

Аутори су били инспирисани складним формама храмова моравске групе, како у конструкцији, пропорцијама, тако и у декорацији фасада.

Још у првој верзији на данашњој локацији црква Александра Невског је пројектована у форми триконхоса, па је тако и Андросов за дорћолску цркву задржао форму триконхоса и развијеног уписаног крста произашлог из традиције моравског стила.

Конхе су изнутра обрађене полукружно. Олтарска и две певничке апсиде на југу и северу споља су петостране.
Са запада се у цркву улази кроз припрату изнад које је галерија за хор и звоник, као пандан осмостраној куполи изнад наоса.
Кров је прекривен бакром који је временом добио зелену патину.

Александар Кадијевић истиче да је решење цркве са уским пролазом, готово ходником, између припрате и наоса, примењено и у дорћолском храму, типично за градске цркве Андросова. Можда би се за ово структурално решење, као и за застакљени трем са троја врата на улазу у храм, узрок могао тражити у ранијим Андросовљевим пројектима сакралне архитектуре рађеним за оштру климу у Русији, чиме се спречавало нагло продирање хладног ваздуха у наос приликом
отварања главних црквених двери.

Изгледа да је улаз у храм кроз ову застакљену преграду првобитно био замишљен кроз двокрилна врата у средини преграде која формира “антре”. Крајем ХХ века ова врата у оси царских двери и главног западног улаза у храм су дуго била блокирана. У цркву се улазило и излазило кроз северна и јужна бочна једнокрилна врата.

Сачувани су планови Василија Андросова детаљно разрађене застакљене преграде коју је он назвао “тамбур”. Стилски она је била усклађена са детаљима иконостаса, а застакљене површине су пројектоване у сложенијим формама комбиновањем правоугаоних сегмената и кружних окулуса у складу са застакљивањем прозора храма. Овај пројекат, вероватно због недостатка средстава није био у потпуности реализован.

Поједини аутори стилску целину дорћолске цркве оцењују као академску и хладну, еклектичну. Неки критичари, савременици изградње храма, замерајући композицији неразрешен однос куполе и звоника, који конкуришу један другоме, целину су описивали као “лошу копију Лазарице”.

У периоду од маја 1925. до маја 1928. разматран је проблем односа куполе и звоника. У пролеће 1928. Комисија у којој су били Никола Краснов, Девић и Тадић, по наређењу Министарства грађевина, на терену проучава однос кубета и звоника и предлаже да се купола повиси за 1,50 метар, постојало је решење да се испод крова куполе уметне фриз розета. Главни пројектант Пера Поповић, 1. јуна 1928. године, обратио се Одбору за подизање Дорћолске цркве: “г. Андросов, архит. Мин. грађ., који је са мном поправио предратни план за Дорћолску цркву, и поднео ми је скице за изглед високог кубета, рађен на захтев тога Одбора.”

Архитекта Поповић се жестоко борио за свој пројекат и захтевао је да се он сагледава као јединствено уметничко стилско дело које се при извођењу само може допунити, а не мењати по укусу одбора. Залагао се за функционалност ентеријера цркве и веома супротстављао накнадним изменама у пропорцији куполе.

Као коаутор пројекта храма Александра Невског, Поповић истиче као главне квалитете архитектуре дорћолске цркве управо “строго стилску” доследност и “стилски чисто” решење целине.

Црква Св. Александра Невског (панорамски поглед из улице цара Душана)

Улаз у порту цркве Св. Александра Невског

Црква Св. Александра Невског и нови парохијски дом (поглед са западне стране)

Фасада храма је израђена од вештачког камена, фебруара 1928. урађен је предрачун за фасаду са архиволтама и орнаментима.

Богата декорација фасада, која, као и основа и сама конструкција, такође следи моравску традицију, приписује се Андросову. На фасади цркве Александра Невског јавља се карактеристичан мотив удвојених прислоњених стубића (у тамбуру куполе итд), који су дефинисани као једна од типичних карактеристика Андросовљеве обраде црквених фасада.

Пластика на фасадама цркве Александра Невског је углавном у стилу моравске архитектуре, мада се поједини детаљи тумаче и рашком традицијом. Фасаде су украшене биљним преплетима, декоративним венцима, розетама.

На четири угла звоника у простору изнад кровног покривача пластично су обрађене четири главе херувима са крилима, као детаљ фасадне пластике.

Очигледан је склад каменорезачке обраде опленачког иконостаса насталог почетком друге деценије ХХ века, као и престола, који су у дорћолску цркву стигли одлуком краља Александра Карађорђевића, са декорацијом, коју је крајем треће деценије пројектовао Андросов за фасаду цркве Светог Александра Невског, што сигурно није случајно.

Потребно је поредити скулпторалну декорацију не само средњовековних моравских споменика, као заједничког изворишта, већ и изведених рељефних решења декорације опленачких фасада цркве Светог Ђорђа са Андросовљевим решењима за дорћолску цркву Светог Александра и чукаричку цркву Светог Ђорђа.

Свакако, при проучавању архитектонског украса фасада дорћолског храма, мора се имати у виду и искуство Пере Ј. Поповића који је (1904–1908) руководио радовима на проучавању, обнови и конзервацији Лазарице и његовим увидом у декоративну пластику како овог споменика, тако и Раванице, Хиландара, итд.

Звоник храма Св. Александра Невског (поглед са истока, са крова храма)

* * *

Капители четири носећа стуба која држе лукове испод куполе украшени су са све четири стране једнакокраким крстовима израђеним у рељефу. Краци крста се завршавају са два зрака, а на пресеку кракова крста је израђена розета. Испод крста се лево и десно шире две палмине гране.

При пројектовању планирано је да се прераде капители и стубови и да се изради још један недостајући стуб,[17. Архив Југославије, Министарство грађевина К. Ј. 62, Општа архива, Цркве, Александар Невски у Београду 1926–1936, Фасцикла бр. 1495.] очигледно припремани још за цркву по плану Јелисавете Начић.

* * *

Под у цркви је, вероватно још пре освећења храма, решен скромним поплочавањем тамноцрвеним и плочицама боје слоноваче које су у четвртој и петој деценији XX века коришћене за поплочавање кухиња и купатила у београдским становима. Овај податак још једном указује на скромну финансијску ситуацију у којој је Црква била у време довршења ентеријера дорћолског храма.

Од првобитно планираног мермерног пода у овом материјалу израђен је степеник који одваја источни део храма од осталог дела наоса, односно читав источни травеј.

* * *

Изгледа да је, према плану Андросова, како би се надокнадило одсуство живописа на зидовима храма, ентеријер цркве био плански осветљен кроз разнобојна стакла која су била постављена на прозоре.

Прозори у храму су розете са скулпторалним орнаментима и монофоре, нешто уже и више у тамбуру куполе, нешто ниже у наосу и олтару. Прозори су вертикално подељени у две зоне и по хоризонтали у још десет сегмената. На сваком од четири укрштања хоризонталних и вертикалних граничника уметнуто је и кружно стакло. Слично је решење и прозора у куполи, само су они виши за један пар сегмената и имају један кружни отвор више.

Крајем XX века су се тек понегде, после разарања и бомбардовања током Другог светског рата, али и дуготрајне изложености зубу времена, сачувала црвена, жута и плава стакла која наводе на закључак да се овим једноставним решењем тежило постизању ефеката витража.

Почетком осме деценије, приликом обнове електричне мреже у цркви и припрема за осликавање храма, откривено је тридесет сијаличних места у куполи, која тада већ нису била активна. Одлучено је да се она не оспособљавају,[18. Јереј Милан Миловановић био мишљења да куполу, ипак, треба осветлити како би се боље виделе фреске, али је преовладало мишљење да је на тој висини немогуће мењати сијалице. – Записник од 30. 7. 1970. у Књизи Записника са седница управе цркве Светог Александра Невског; Записник од 30. 7. 1970. у књизи Записника седница братства цркве Светог Александра Невског – сачувано у архиви цркве Светог Александра Невског у Београду.] али овај занимљив податак допуњава слику о првобитној замисли постизања ефекта светлости у куполи.

* * *

Црква Светог Александра Невског је пројекат у коме Василиј Андросов сарађује са Пером Ј. Поповићем.

Пројекат су завршили Андросов и Душан Бабић, а сарадњу са Пером Поповићем, после цркве Александра Невског, Андросов није наставио.[19. А. Кадијевић, Василије …, 208–211.]
Андросов и Поповић су сарађивали још од 1926, прво на цркви Петра и Павла у Доњој Лакошници код Лесковца, изведеној, као Александро-невски храм 1930. године.

* * *

Црква Св. Александра Невског и нови парохијски дом (поглед од парохијског дома, са северо-источне стране)

Пројекат нове цркве у Београду за Дунавски крај, лист 8, из збирке планова Архитектонског одељења Министарства грађевина бр. 256 потписали су да су га “прерадили” Пера Ј. Поповић и Василиј Андросов 18. септембра 1926. године.

Раније је постојао став да је за изглед и основну структуру грађевине заслужна Јелисавета Начић, ауторка пројекта из периода пре балканских ратова.[20. Б. Вујовић, Дорћол …, 142.] Из документације о градњи храма и планова види се да је септембра 1927. предвиђено рушење постојећих темеља,[21. О овоме сведоче и планови цркве Александра Невског које је ујесен 1971. управи цркве Александра Невског поклонила удовица инжењера Манојловића (према: Записник од 28. 10. 1971. у Књизи Записника са седница управе цркве Светог Александра Невског – сачувано у архиви цркве Светог Александра Невског у Београду; планови цркве са попречним пресецима и иконостасом из 2. септембра 1926. чувају се и у Архиву Југославије, Министарство грађевина К. Ј. 62, Општа архива, Цркве, Александар Невски у Београду 1926–1936, Фасцикла бр. 1495). Архив Југославије, Министарство грађевина К. Ј. 62, Општа архива, Цркве, Александар Невски у Београду 1926–1936, Фасцикла бр. 1495, према предрачуну В. Андросова од 19. септембра 1927.)] па је градња започета изнова.

Комисија у саставу архитекта Димитрије М. Леко, инжењер Душан Глишић и други, септембра 1927. прегледала је стубове за цркву Александра Невског да би се установила њихова носећа снага и адекватно наставио посао. У предрачуну је било предвиђено рушење старих зидова, копање и одношење земље, замена зидова од цигле носачима од армираног бетона – дакле велике измене које указују на потпуну промену плана Јелисавете Начић и формирање новог пројекта.[22. Документ од 19. 9. 1927, Архив Југославије, Министарство грађевина Краљевине Југославије 62, фасцикла 1495.]

Нешто раније и овлашћени инжењер, предузимач, Стеван Младеновић из Ћуприје јула 1927. потврдио је надзорном архитекти Министарства грађевина да су у плану цркве из 1912, изведеном до нивоа приземља, постојале нише дубине 15 сантиметара, које су сада испуњене бетоном.[23. Архив Југославије, Министарство грађевина К. Ј. 62, Општа архива, Цркве, Александар Невски у Београду 1926–1936, Фасцикла бр. 1495, допис од 15. јула 1927. Стеван Младеновић септембра 1927. обавестио је Министарство грађевина да путује због школовања деце и ће послове око градње цркве преузети његов брат Јован Младеновић – Архив Југославије, Министарство грађевина К. Ј. 62, Општа архива, Цркве, Александар Невски у Београду 1926–1936, Фасцикла бр. 1495, допис од 18. септембра 1927.]

Претпоставља се да су се исправке плана Начићеве односиле на осавремењавање техничких детаља и материјала, на обогаћивање фасада, али и битне измене у односу подужне осе и ширине храма, при чему је оса исток – запад продужена у односу на осу север – југ, на пропорције кубета и звоника, који је постао монументалнији, те решење кровних покривача – где је бетон заменио опеку, односно првобитне дрвене кровне конструкције, монументалнији изглед екстеријера, који је требало да задовољи потребе репрезентативног престоничког храма, и ширење простора ентеријера, што је захтевало копање дубљих темеља, ојачавање и скидање старог сокла, проверу стубова као и измену у самој основи.[24. Документ од 8. 10. 1926. бр. 15492; писмо Андросова Министарству Граћевина од 13. 5. 1927; од 2. 6. 1928. бр. 156645; од 23. 5. 1928. бр. 14620; од 28. 7. 1927; од 20. 8. 1927. – из Архива Југославије, Министарство грађевина Краљевине Југославије 62, фасцикла 1495.] Дакле оригиналност и ауторство коначног пројекта дорћолске цркве ни у ком случају не могу бити спорни.

* * *

Звоник цркве (детаљи)

Црква Светог Александра Невског припада традицијама моравске школе српских средњовековних споменика. Изграђена је за дорћолску паству, као парохијска црква, али и споменик Моравској армији у којој су се као добровољци борили руски војници који су донели шатор-цркву Александра Невског у Србију.

О реалном значају архитектуре дорћолског храма може се адекватније судити тек ако се узме у обзир окружење у престоници с краја треће деценије ХХ века, када се овај пројекат реализовао. Уз цркве из ХIХ века (Саборну, Топчидерску, Вазнесенску, стару Марковску) и с краја ХХ века (Светоникољску), у време свог довршења дорћолска црква била је први међуратни храм, па тако у једном тренутку најмодерније решење сакралне архитектуре престонице. Светосавска, Чукаричка, болничка капела Кузмана и Дамјана, Лазарица, Раковичка црква, Жарковачка црква, црква Арханђела Гаврила, Маркова црква, Тројичка црква, манастир Ваведење, итд. настају тек касније.[25. М. Лечић, Наведено дело, 120–125.]

Розета, северни зид цркве

Улаз у порту цркве Св. Александра Невског

При пројектовању планирано је да се прераде капители и стубови и да се изради још један недостајући стуб,17 очигледно припремани још за цркву по плану Јелисавете Начић.

* * *

Под у цркви је, вероватно још пре освећења храма, решен скромним по- плочавањем тамноцрвеним и плочицама боје слоноваче које су у четвртој и петој деценији XX века коришћене за поплочавање кухиња и купатила у београдским становима. Овај податак још једном указује на скромну финансијску ситуацију у којој је Црква била у време довршења ентеријера дорћолског храма.

Од првобитно планираног мермерног пода у овом материјалу израђен је степеник који одваја источни део храма од осталог дела наоса, односно читав ис- точни травеј.

* * *

Изгледа да је, према плану Андросова, како би се надокнадило одсуство живописа на зидовима храма, ентеријер цркве био плански осветљен кроз раз- нобојна стакла која су била постављена на прозоре.

Прозори у храму су розете са скулпторалним орнаментима и монофоре, нешто уже и више у тамбуру куполе, нешто ниже у наосу и олтару. Прозори су вертикално подељени у две зоне и по хоризонтали у још десет сегмената. На сва- ком од четири укрштању хоризонталних и вертикалних граничника уметнуто је и кружно стакло. Слично је решење и прозора у куполи, само су они виши за један пар сегмената и имају један кружни отвор више.

Крајем XX века су се тек понегде, после разарања и бомбардовања током Другог светског рата, али и дуготрајне изложености зубу времена, сачувала цр- вена, жута и плава стакла која наводе на закључак да се овим једноставним ре- шењем тежило постизању ефеката витража.

Почетком осме деценије, приликом обнове електричне мреже у цркви и припрема за осликавање храма, откривено је тридесет сијаличних места у куполи, која тада већ нису била активна. Одлучено је да се она не оспособљавају,18 али овај занимљив податак допуњава слику о првобитној замисли постизања ефекта светлости у куполи.

* * *

Црква и нови парохијски дом – поглед са западне стране.

Црква и нови парохијски дом – поглед са северо-источне стране

Улаз у порту цркве Св. Александра Невског

Црква Светог Александра Невског је пројекат у коме Василиј Андросов сарађује са Пером Ј. Поповићем.

Пројекат су завршили Андросов и Душан Бабић, а сарадњу са Пером По- повићем, после цркве Александра Невског, Андросов није наставио.

Андросов и Поповић су сарађивали још од 1926, прво на цркви Петра и Павла у Доњој Лакошници код Лесковца, изведеној, као Александро-невски храм 1930. године.

* * *

Пројекат нове цркве у Београду за Дунавски крај, лист 8, из збирке пла- нова Архитектонског одељења Министарства грађевина бр. 256 потписали су да су га “прерадили” Пера Ј. Поповић и Василиј Андросов 18. септембра 1926. године.

Раније је постојао став да је за изглед и основну структуру грађевине за- служна Јелисавета Начић, ауторка пројекта из периода пре балканских ратова.20 Из документације о градњи храма и планова види се да је септембра 1927. пред- виђено рушење постојећих темеља,21 па је градња започета изнова.

Комисија у саставу архитекта Димитрије М. Леко, инжењер Душан Глишић и други, септембра 1927. прегледала је стубове за цркву Александра Невског да би се установила њихова носећа снага и адекватно наставио посао. У предрачуну је било предвиђено рушење старих зидова, копање и одношење земље, замену зидова од цигле носачима од армираног бетона – дакле велике измене које указују на потпуну промену плана Јелисавете Начић и формирање новог пројекта.22 Нешто раније и овлашћени инжењер, предузимач, Стеван Младеновић из Ћуприје јула 1927. потврдио је надзорном архитекти Министарства грађевина да су у плану цркве из 1912, изведеном до нивоа приземља, постојале нише ду- бине 15 сантиметара, које су сада испуњене бетоном.

Претпоставља се да су се исправке плана Начићеве односиле на осавре- мењавање техничких детаља и материјала, на обогаћивање фасада, али и битне измене у односу подужне осе и ширине храма, при чему је оса исток – запад продужена у односу на осу север – југ, на пропорције кубета и звоника, који је постао монументалнији, те решење кровних покривача – где је бетон заменио опеку, односно првобитне дрвене кровне конструкције, монументалнији изглед екстеријера, који је требало да задовољи потребе репрезентативног престоничког храма, и ширење простора ентеријера, што је захтевало копање дубљих темеља, ојачавање и скидање старог сокла, проверу стубова као и измену у самој основи. Дакле оригиналност и ауторство коначног пројекта дорћолске цркве ни у ком случају не могу бити спорни.

Светосавска, Чукаричка, болничка капела Кузмана и Дамјана, Лазарица, Раковичка црква, Жарковачка црква, црква Арханђела Гаврила, Маркова црква, Тројичка црква, манастир Ваведење, итд. настају тек касније.

Звоник храма – поглед с истока с крова

Звоник цркве – детаљи

Розета – северни зид цркве