Вреди да остане забелешка да смо – можда и захваљујући суботњем, нерадном дану – успели да одемо и отпевамо бденије у нама драгом фрушкогорском манасгиру – Великој Ремети.
Рођење Пророка, Претече и Крститеља Јована слави се у овом манастиру као слава параклиса – капеле.
Навикли смо на касно-јесењи или рано-пролећни амбијент у овом манастиру, јер смо годинама, захваљујући проф. Димитрију Стефановићу долазили за бденија уочи св. Димитрија и Недеље Пачисте – св. Григорија Паламу у Часном посту. Ивањдан је трећи празник којим смо долазили, и тад окружење манастирске цркве сасвим другачије изгледа – летња јара, све уцветало, мали слапови испод извора, сењак који обично, у овом летњем доласку, искористимо за пробу пред службу.
Заиста, долазимо баш по речима, у доброти и гостопримству, неуморног оца игумана Стефана – „као свој својима”.
Служио је отац Јован, ректор Карловачке богословије, уз неколико гостујућих свештеника, међу којима прота Бранислав, којег отац Стефан сматра такорећи сабратом и прота Часлав Маринковић, дугогодишњи професор појања у најстаријем нашем богословском училишту.
Уз два богослова за левом певницом, бденије тросатно је текло као по договору.
Сувишно је напоменути неизоставну трпезу љубави – из овог манастира заиста нико није отишао да није осетио гостољубље.
Игуман не пропусти да беседи по вечери и подсети на све знане и незнане који годинама посећују и помажу ову светињу. Ми се радујемо што смо убројани у то друштво и надамо се да ћемо успевати у тим празничним приликама да долазимо, обраћамо се јединственој Икони Богородице Великореметске, прислужујемо на бденију и увек одлазимо испуњени и спокојни.
Ј. А. Тонић