СИЛАЗАК СВЕТОГА ДУХА НА АПОСТОЛЕ ~ ДУХОВИ~ ТРОИЦА
ВЕЧЕРЊЕ ПРАЗНИЧНО
Субота, 3. јуни
ЈУТРЕЊЕ, ЛИТУРГИЈА СА ВЕЧЕРЊОМ
Недеља, на Духове
„Архангели и Ангели, Начала и Власти, Престоли и Господства, који стоје пред самим престолом славе Твоје, нису у стању изразити величине савршенстава Твојих; а многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица своја, само са трепетом и љубављу узвикују један ка другоме: свет, свет, свет је Господ Саваот! Утолико пре ми, који смо прах и пепео, треба да пригрлимо ћутање. Али, да се не бисмо показали заборавни и неблагодарни према толиким добротама, изливеним на нас при стварању и искупљењу, ми, угледајући се на Небеске Житеље, кличемо са вером и љубављу: свет, свет, свет си, Господе Боже наш, неисказана висино савршенстава и неистражљива пучино тајана!
Свет си, Господе Боже наш, Ти си свуда и све испуњаваш, један и исти јуче, данас и вавек! Свет си, Господе Боже наш, Ти све можеш, Ти називаш непостојеће као постојеће, Ти низводиш чак до ада и опет изводиш!
Свет си, Господе Боже наш Ти испитујеш срца и изнутрице људске, Ти избрајаш звезде и свима им дајеш имена!
Свет си, Господе Боже наш, сви су путови Твоји истинити и сви судови Твоји оправдани, уједно и многожељени!
Свет си, Господе Боже наш, Ти отпушташ грехе отаца на деци, и милујеш и награђујеш из нараштаја у нараштај!
Свет, свет, свет си, Господе Боже наш, ради светог имена Свог помилуј нас, пала створења Твоја!”
[Икос 1. из Акатиста Пресветој Тројици]
Ретко кад се чудесни свет поднебесја тако раскошно указује и разбокорава као у овом Празнику – рођендану Цркве. Сви чинови ангелски, Пресвета Тројица, непрестано служење Свете Литургије, и над свиме – победоносна песма коју на свакој Литургији узносимо: „Свјат, Господ Саваот!”
И из тог тријумфалног усклика расцветао се и припев за икосе овог Акатиста, уједно и припев – рефрен једног, нама омиљеног, „канта” – паралитургијске песме, попут наших богомољачких испеваног са простора у којима се сада бије жестока битка, не само у поднебесју …
Овим се Празник заокружује путовање које смо започели, већ смо и заборавили кад то беше – у припремним великопосним недељама – а поставља темељ за сигуран, мада и трновит и неизвестан пут којим ваља ходити, чекајући жизан будушчаго вјека.
Чудновата, народ би рекао, наопака нека година у којој су многе кише ускратиле да пролеће замирише и јоргованом и багремом; но, не губимо наду, липе београдске су тако лепо уцватале и ко зна – ако измолимо, уз остале све наше молбе и прозбе уплетене у коленопреклоним молитвама, и тај дар, можда се озари престоница том малом утехом која толико боји ово, предлетње доба.
„Благословен јеси, Христе Боже наш!”
Ј. А. Тонић
