СЛАВА ХРАМА СВ. АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ –

ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ КЊАЗА

БДЕНИЈЕ – петак, 11. септембра у 18 ч.

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА – субота, 12. септембра у 9 ч.

ВЕЧЕРЊЕ И АКАТИСТ СВ. АЛЕКСАНДРУ НЕВСКОМ – субота, 12. септембра у 18 ч.

”Какво је име твоје, такав је и живот твој, благоверни кнеже Александре, јер због храбрости на земљи и добрих дела, сада на небесима молитвама помажеш народу твоме. Стога, поштујемо тебе и у теби прослављенога кроз свете Своје, Бога.

Као добар управитељ и добар војник, скиптром на престолу управљајући мудро, и у одбрани оружјем штитећи људе своје, вишеструке части си се удостојио од Вишњег Управитеља и Господа над војскама.

Веће љубави нема од ове, да неко положи душу своју за ближње своје. Ти си толико људе своје заволео, да си за њих храбро пред оружје непријатеља иступио, док те је Бог, у дан борбе, осењивао над главом твојом.”

[Стихире на Господи воззвах, гл. 6]

Овом ниском стихира о, искушењима усталасаном житију светог Благоверног Књаза руског Александра Невског – у монаштву, Алексеја – почињемо свечарски диптих у гласу шестом, похвалу и за сва времена сачувану приповест о витезу, кнезу, војнику, стратегу, државнику и на концу – монаху, који је лако могао да буде упамћен само као личност из бајке; ипак, не само да је свој живот наставио овенчан сијањем нетрулежним, већ је чак и од ‘света‘, рационалног и не много болећивог на врлине, чуда и подвиге што красише његов кратки земни век, проглашен за личност најзнаменитију у руској повести.

Тај и такав Александар, чије име – како се казује у првој стихири  – значи ‘бранитељ људи‘, сав је свој живот предао том задатку. По годинама млад, по звању мужаствен кнез са одговорношћу превеликом, и пред далеко надмоћнијим непријатељем, у суровим условима, не само да није поклекнуо, већ се није ни погордио, нити у добру понео, нити у злу понизио а да није мудро расудио.

Није био усамљен јуноша-кнез новгородски у невољама која су пред њега стављене; храбрили су га његови сродници – преци Борис и Глеб, о којима сваке недеље певамо у храмовном кондаку а сам Господ га је штедро надгледао и, како каже химнописац у горњој стихири ‘осењивао‘ у крајње осетљивим и тегобним тренуцима тог века, када су његову отаџбину прикљештили алава Златна Орда, са једне и лукави крижари, са друге стране.

Новгород га је титулом кнеза овенчао, Нева река (дивно опевана у једној од стихира) великом победом именовала, тако је он и новгородски и невски; а нама дошавши, постаде и београдски и дорћолски. У престони град допловио је ношен својим, много векова удаљеним, поданицима – војницима, што су дошли да ратују ван своје земље, добровољно, против вазда сличних противника … Као црква на таљигама, шатор-црква посвећена је била управо Преносу моштију Светог. За потребе призива милости Божије у биткама, за причешће војника, за опела над, у војни, страдалима, наставио је свети Књаз своје путешествије и после преноса моштију половином XVIII века.

Селила се црква и угнездила најзад на Дорћолу, претрпела неколико ратова, не без ожиљака, а опет, црква – селица постаде дорћолска лепотица.

Не чуди, да је оваква личност дотакла и редитеље и композиторе, да сотворе величанствена дела.

Ми се кротко смештамо под окриље нашег вољеног светитеља, вазда загледани у осликану причу са јужне апсиде, где благоверни Књаз путује и путује. Цар Петар велики није могао да наслути да ће кроз толике векове Свети дојездити и до нас, чада својих у даљини – окупљати нас, крепити, поучавати, радовати.

Славили, драги наши оци – свештеници са ђаконом, парохијани, приложници, молитвеници, појци и чтеци, помоћници и трудбеници, на много благих година!

Ј. А. Тонић