ИКОНОСТАС - Храм Светог Александра Невског

Као централни део првобитне опреме храма у цркви Светог Александра Невског свакако је био постављен иконостас. Приликом освећења храма краљ Александар је стајао на “свом месту”, управо, наводи се, уз иконостас који је поклонио цркви.

Иконостас монтиран 1930. године у цркви Александра Невског – поклон краља Александра, првобитно је био постављен у краљевској надгробној цркви на Опленцу, задужбини Карађорђевића и освећен са црквом 2356/24. септембра 1912. Осветио га је митрополит Димитрије и пред њим је ту недељом и празницима служио јеромонах др Николај Велимировић, кога је за чувара заветне цркве и свештенослужитеља поставио сâм краљ Петар.

Овај иконостас аутора Косте Јовановића, градитеља опленачке цркве, провео је време балканских и Првог светског рата на Опленцу.

Током Првог светског рата, 18. новембра 1915. краљ Петар је тестаментом своје земљиште у Београду, али и Опленачку цркву оставио наследнику престола Александру, који после рата и преузима сву бригу о довршењу породичне заветне цркве, па тако и одлучује о судбини првобитног опленачког иконостаса.

С друге стране, архитекта Василиј Андросов је, у оквиру целокупног пројекта храма Александра Невског из 1926. године, пројектовао и иконостас (план из 18. септембра 1926) за дорћолски храм. Његова визија иконостаса подразумевала је једноставну хоризонталну конструкцију високих престоних икона на ниским парапетима украшеним рељефима са крстообразном резбаријом.

Изнад низа престоних икона – исте висине, које су намењене представама Светитеља у пуној висини, следио је низ кружних медаљона уписаних у квадратна резбарена поља са средишњим лучним великим паноом, резервисаним вероватно за представу Тајне вечере. Између икона предвиђени су пиластри у оба реда.

Почетком 1927. године у штампи се појавила вест да ће Краљ Александар заменити опленачки иконостас новом олтарском преградом и да ће га поклонити некој другој цркви. Двадесет седам чланова Одбора за подизање спомен-цркве палим Колубарцима у Лазаревцу обратило се 16. фебруара 1927. године писмом Маршалату двора са молбом да се репрезентативни иконостас из задужбине Карађорђевића поклони управо њиховој будућој цркви због скромности средстава за изградњу којом они располажу. Одбору је 10. јуна исте године стигао одговор Вршиоца дужности Управника двора “да је иконостас из цркве на Опленцу већ намењен, те да се из тог разлога молби не може изаћи у сусрет”. Изгледа да је већ
тада, још док се зидао дорћолски храм, тачније у периоду између септембра 1926. и фебруара 1927. опленачки иконостас већ био њему намењен.

Маршалат двора опленачки иконостас од венчачког мермера цркви Александра Невског у Београд коначно шаље 13. марта 1928. године.

Првобитни опленачки иконостас може се сагледати на својој оригиналној локацији на снимку из публикације T. Graham Jackson, K. Jovanović, N. Zupanić, Serbian Orthodox Church, South Slav Monuments I, London 1918. (издавач: М. Ј. Пупин, уредник Николај Велимировић) за коју је материјал спремао и архитекта опленачког храма, Коста Ј. Јовановић – аутор иконостаса.

У овој публикацији није био репродукован горњи део првог опленачког иконостаса, па је тешко детаљније га упоредити са оним што је предвидео Андросов, али и оним што је реално изведено и данас постоји у дорћолској цркви.

У опленачком храму је иконостас стајао у равни прва два носећа пара стубова која су тада улазила у склоп иконостаса. Ови стубови су били на месту данашњег првог пара пиластара у дорћолској цркви који уоквирују централни део иконостаса иза икона Христа и Богородице. Следећа површина иконостаса са сараценским преломљеним луком над бочним дверима и са по два пара ис преплетаних пиластара, на Опленцу је била монтирана с друге стране носећег стуба и зида, а у цркви Александра Невског она је узидана између два пара пиластара
правоугаоног профила.

Да би се уклопио у нови, већи олтарски простор дорћолске цркве опленачки иконостас је морао бити повећан и то према пројекту Василија Андросова.

На места опленачких носећих стубова, између престоне иконе Христа и бочних двери ђаконикона, односно Богородице и пролаза у проскомидију, у цркви Александра Невског израђени су пиластри који су поновљени и са друге стране бочних двери, а иза њих је дорађено читаво платно са северне и са јужне стране.

Василиј Андросов је 26. децембра 1929. године потписао нови пројекат за александро-невски иконостас, узимајући у обзир опленачки иконостас који је краљ Александар наменио дорћолском храму. “С техничке стране га је прегледао” архитекта Гојко В. Тодић 20. марта 1930.

Пројекат је предвидео два бочна крила, мало повучена у односу на средишњи пано иконостаса донет са Опленца, са по две престоне иконе и са по четири иконе у горњем реду, као и сложенији завршетак горње зоне средишњег дела иконостаса, што није у потпуности реализовано.

Последња зона иконостаса завршавала се степенасто, данас архитравом завршену композицију требало је да надвиси још један низ икона – троделна аркада овенчана сложенијим од данашњег, монументалним крстом и двема рељефним волутама са стране. Бочна крила су у изведеном решењу добила по три, а не четири, иконе у другом реду, са већим међупросторима.

Вајани мотиви (детаљи) са мермерног иконостаса у цркви Св. Александра Невског

КОЛЕКЦИЈА ИКОНА

Пре осликавања цркве које је предузето крајем седме деценије, за време проте Јездимира Живковића, на зидовима цркве биле су распоређене иконе, углавном дарови приложника.

За ризницу икона цркве Александра Невског, али и однос према њој, важна је седница свештенства цркве 31. маја 1971. године, када је старешина реферисао да је црквена општина донела одлуку да се “све висеће иконе”, очигледно оне из храма, предају патријарху “с обзиром да неће бити потребне после живописања”.

Када је црква живописана, крајем ХХ века ове иконе су чуване у исповедаоници и олтару саме цркве, на звонику и у канцеларијама свештеничког дома, а од проширења дома њима су плански украшене просторије ове зграде. Ризница цркве Александра Невског се и данас допуњава новим иконописним и сликарским раовима који се распоређују у репрезентативним просторијама новог Мисионарског центра.

Иконама из ове целине, углавном није придавана већа важност. Па нам, тако, није позната тачна судбина сваке од њих, како историјат настанка или уласка у црквену ризницу, тако ни њиховог уклањања или даљег даривања. О пореклу појединих међу њима можемо закључити из натписа аутора или дародаваца уколико постоје.

Ова колекција представља хронолошки, стилски и у погледу квалитета разнородну целину, по квалитету неуједначену, али за проучавање историје дорћолске цркве, али и шире културе и црквене уметности уопште, веома драгоцен извор.

Намеће се закључак да су иконе, поклањане и набављане за дорћолску цркву Светог Александра Невског, настајале углавном од краја XIX до прве половине XX века, да готово не постоје иконе настајале у периоду 1940–1990, а онда следе радови с краја XX и почетка XXI века.

Неке иконе су, у новије време, настајале при самом храму Светог Александра Невског.

Летопис храма наводи да је сликар Драган Мојовић, ученик Мисионарске школе при Александро-Невском храму, израдио икону Христа Спаса Нерукотвореног, која је поклоњена руском патријарху Алексију 1994. године приликом његове посете дорћолској цркви.

* * *

Све старе и врло вредне иконе, које су биле чуване у звонику храма, рестаурисане су и данас украшавају зидове Мисионарског центра – парохијског дома храма Св. Александра Невског.
Рестаурацију ових врло запуштених и оштећених икона у периоду 2000. до 2012. године извршио је Филип Георгијев, рестауратор који је последњих неколико деценија ангажован на пословима рестаурације у манастирима на Косову и Метохији.

Исти рестауратор је очистио и конзервирао дарохранилницу и шест рипида, који се чувају у ризници храма.

* * *

Приметно је, а и сасвим логично, присуство великог броја икона Светог благоверног великог руског кнеза Александра Невског и у београдском храму, чији је он заступник.

Руски рад је и Свети Александар Невски, темпера на дрвету, са позлаћеним сребрним оковом (шифра сребра је 849), 310 х 270 mm. На окову је искуцан барокни ентеријер са драперијама, плочицама на поду и застртим столом у десном доњем углу и натписом: СВ. БЛ. КН. АЛЕКСАНДРЪ НЕВСК. Икона је смештена у дрвени ћивот.

Дело руског мајстора XVIII–XIX века је Свети Александар Невски, темпера на дрвету, сребрни оков са рамом формираним богатом цветном врежом и орнаменталним драпираним ентеријером у коме светитељ стоји у пуној висини, 184 х 147 mm, смештен у дрвени ћивот у облику триптиха на коме је натпис: “Моме пријатељу Матејићу Е + Горазд / На молитвено сећање проте Матејића цркви Александра Невског / Свети Илија 1961 Пожаревац.”

Икона Светог Александра Невског, руски је рад из XIX века, сликана на металу, 320 х 270 mm, на којој је Светитељ приказан до испод појаса, десне руке прислоњене на груди, са кацигом у левој руци, огрнут плаштом, под троделним луком, на црвеном фону, у богатом орнаменталном раму који комбинује геометријске и флоралне мотиве средњовековних минијатура. Са задње стране на икону је монтирана плочица са натписом: ЦРКВИ СВ. АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ / У БЕОГРАДУ / НА ДАН ХРАМОВНЕ СЛАВЕ 12. СЕПТ. 1965 Г. / ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГЕРМАН.

Свети Александар Невски (на икони је натпис: С=Т КНЕЗЪ АЛЕКСАНДРЪ НЕВСКИ), почетак XX века[3. Б. Вујовић, Дорћол …, 146 је датује у XIX век.] – према стилским особинама рад би се могао приписати кругу уметника око Бориса Сељанка, сличан је осталим иконама додатим опленачком иконостасу, уље на платну, 1160 х 630 mm, сигн. д. д. преплетеним монограмом: ММ. Данас се икона чува у Мисионарском центру.

У склопу колекције икона Светог Александра Невског има и новијих радова, такав је и Свети Александар Невски, 1989, темпера и позлата на дрвету, 400 х 300 mm, грчки рад, 1989.

Свети благоверни кнез Александар Невски са Светим царем Николајем и Свети Савом Српским, (на икони је натпис: СВ=ТЫЙ БЛА ГОВѢР К=НЗЬ АЛЕѮАНДР НЕВСКИЙ), темпера на дрвету, 440 х 283 mm, руски је рад с краја ХХ века, поклон парохијана цркве Светог Александра Невског у Новосибирску, који су донели двојица свештеника и један мирјанин током рата, на Ускрс 1999. године, о чему сведочи натпис на полеђини: Благословенiе храмѹ св. Князя Алеѯандра Невского въ Белграде отъ прiхожанъ собора св. Князя Алеѯандра Невского въ Новосибирске привезено на сербскѹю землю иереемъ Святославом Невзоровым и иереемъ Владимиром Бобровым и р. Б. Игорем Иг на то вым 9 маїа 1999 года Пасха Христова. Ови дародавци су београдској цркви Светог Александра Невског донели и честице моштију Светог Александра Невског.

Свети Александар Невски Јана Матејке

Свакако најзначајнија међу иконама патрона дорћолског храма је икона Светог Александра Невског Јана Матејка, настала око 1890[4.Неки извори из око 1930. наводе да је икона поклоњена краљу Александру стара 120 година, то би значило да је икона настала око 1810. када њен аутор још није био рођен. Можда се ради о времену настанка рама искоришћеног за икону.– Група аутора, Споменица освећења храма …, 19; О. Љ. Д. Жикић, Наведено дело.] – уље на платну, 1430 х 765 mm (1460 х 780 mm)[5. Б. Вујовић, Београд …, 173.], без сигнатуре, и данас опремљена оригиналним дуборезбареним позлаћеним рамом, изгледа из прве половине XIX века.[6. Б. Вујовић, Дорћол …, 145; Б. Вујовић, Београд …, 173.] Основни облик иконе је вертикални правоугаоник завршен полукружним луком у горњем делу. На полеђини иконе постојала је налепница са текстом: Церковь Лазеньковскаго.[7. Б. Вујовић, Дорћол …, 145.]

Свети Александар Невски, бледе порцеланске пути, тамне косе подељене раздељком, смеђе краће браде и бркова, црних очију, у металном оклопу средњовековног витеза, односно сребрној панцир кошуљи, на груди ма ојачаној сребрним плочама, обученој преко до изнад колена дуге кошуље од златног броката, са пребаченим црвеним сомотским плаштом обрубљеним хермелином, крагне прикачене кочом украшеном драгим каменом. Свети Александар огртач придржава левом руком. Ноге су му, такође, заштићене ме талним оклопом. Са десног рамена ка левом бедру има пребачен ремен о који је обешен мач.

Св. Александар Невски, рад Јана Матејке

Светитељ је приказан у духу традиције барокних репрезентативних портрета владара и ратника, у пуној висини, реалистички приказаним лицем окренутим по сматрачу, очију упртих ка небу, односно нагоре, удесно, десне руке опружене надоле, длана окренутог нагоре у гесту обраћања Богу, од ко га очекује помоћ у праведној борби са неверницима. Крај светог кнеза ратника су његови атрибути – на столу шиљати сребрни шлем са црвеним одсјајем огртача, у првом плану крсто-образни мач са резбареним рукохватом, у црним корицама украшеним металним рељефом и позлаћеним апликацијама; доле одложен, вертикално ослоњен, рељефом украшен штит и барјак који виси опуштено уз ивицу композиције тако да се Христов нерукотворени лик на ње му само наслућује. Александар Невски је насликан сасвим реалистички, чак без ореола, у тренутку молитве, вероватно пред битку, у свом шатору на бојном пољу – на оловно сивом тлу, на фону драперије и на тепиху простртом на тлу. Са његове десне стране, кроз размакнуту светлосиву тканину, види се светлост зоре (или сутона), детаљ пејзажа – високо плаво небо у измаглици, светлоплава водена површина Неве или Чудског језера и модра друга обала, сиви војнички шатор, постављен тканином боје цигле, на фону зеленог растиња, вероватно тамне четинарске шуме Севера, два ратника у оклопима сличним Александровом, са шпицасто завршеним шлемовима са којих висе панцирни штитници за уши, и део падине прекривене пожутелом травом са сивим сенкама, која се спушта ка задњем плану композиције. Ратник с леве стране, сликан с леђа, насликан је са копљем, док је десни, са смеђом брадом, приказан из профила. Лево од Светитељеве главе пише: “Св Александра”, а десно: “Невскаго” – тако да је његово име дато у генитиву. Колористички композиција је смирена. Основна боја је сивосребрна ожи вљена акцентима златножуте и црвене, црне и беле. Краљ Александар је цркви посвећеној његовом Свецу-заштитнику, уз део опленачког мобилијара, поклонио ову и празничну икону патрона храма – Светог Алексанра Невског, рад пољског сликара, Јана Матејка, коју је краљу раније поклонио пољски маршал, председник Пољске републике, Пилсудски. Вероватно је Александар ову икону добио независно од изградње и опремања цркве Александра Невског, просто као лични дар, као икону са ликом његовог небеског заступника, а тек ју је, када се дорћолска црква довршавала, наменио овом храму.
Постоје подаци да је још пре освећења цркве Светог Александра Невског, у новембру 1930. године, осим споменика “Кнезу Лазару и палим браниоцима Бе- ограда” и краљу Петру и цару Николи, у дорћолском храму већ постојала и икона Александра Невског, рад пољског сликара Јана Матејка, поклон краља Александра Карађорђевића. Још 1969. године, Матејкова икона патрона храма, краљевог светог заштитника, Светог Александра Невског, налазила се изнад “трона Њ. Св. патријарха”, како је у послератно, комунистичко време био називан опленачки краљевски престо, и тако је изгледа било све до осликавања цркве када је икона скинута и пренета у новосаграђени парохијски дом. Овако осмишљена целина владарског престола са ликом патрона храма, могла је бити формирана тек после освећења цркве Александра Невског, јер су владарски и архијерејски престоли, како је већ поменуто, у цркву стигли тек 1933. године. Ова целина престола и иконе, поклона краља Александра над њим, постала је пандан Бијелићевом Споменику палима за отаџбину. Њено место у храму, као и формат и тежак и упадљив рâм, чинили су, на јужном зиду, композицију паралелну целини Бјелићевог Споменика палима за отаџбину, којој се лик светог ратника смешта на лучно завршен правоугаони формат уписан у правоугаони упадљиво дефинисани рељефни рам, у случају српског кнеза – изведен од малтера и гипса, а у икони руског кнеза, светог ратника, израђен у дрвету са позлатом. Тако су се, на два наспрамна зида нове дорћолске цркве, на јужном, изнад тронова владара – Свети Александар Невски, као лични заштитник суверена и поклон Александра Карађорђевића, рад Јана Матејка, и на северном, у оквиру Споменика палима за отаџбину, Свети Лазар као покровитељ православних владара словенских држава, који су ратовали или живот положили за отаџбину – Петра и Николаја, рад Јована Бијелића, нашле две иконе светих кнежева православних, светих ратника – руског Алексанра и српског Лазара, ликовно произашлих из сродне климе краковске ликовне Академије, генерацијски раздвојене, али уједињене у словенофилству које је крајем треће и почетком четврте деценије добило особени израз у југословенским оквирима.

Симболичко тумачење ових ликова повезује династије Романова и Карађорђевића, правећи паралелу и у даљој историји између Немањића, кроз Хребе- љановиће, и Рјуриковича (Олговича). Дорћолска црква, ратничка црква чија је судбина започела на бојном пољу, чији је заштитник свети ратник, кроз име Александра Невског, као Свеца заштитника краља Александра, постала је и династичка црква. Обе особине сажете су и у лику светог ратника и наследника светих владара династије Немањића – Светог кнеза Лазара. Како је већ поменуто, краљ Александар је лично на дар добио икону Светог Александра Невског од пољског маршала Пилсудског, председника републике Пољске у то време. Годину када је Александру поклоњена икона његовог Свеца заштитника није лако одредити. То се могло догодити између 1918, када је маршал Пилсудски13 дошао на место председника Пољске републике, и 1930. године, очигледно пре за- вршетка изградње дорћолске цркве, јер се икона као део црквеног декора помиње већ у првим споменицама храма из 1930. године. Занимљиво је да је сам маршал Јозеф Пилсудски, који је краљу Александру поклонио икону свеца чији дан, као свој имендан славио краљ Александар, славио свој имендан, па се то помиње и у југословенској међуратној штампи. Управо се 1930, у Пољско-југословенској лиги у Београду, 19. марта обележава имендан маршала Пилсудског, у прослави учествују београдски глумци, реферат чита Виктор Новак. Тада, у време формирања Мале Антанте, пријатељство Југославије и Пољске је, како на политичком, тако и на културном плану, јачало. У дневној штампи би- ло је много огласа и позива на предавања о историји Пољске, култури и цивилизацији ове земље, оснивају се друштва пријатељства са Пољском