НЕДЕЉА МЕСОПУСНА
БДЕНИЈЕ ВАСКРСНО, глас 3.
Субота, 26. фебруар у 17 ч.
„Ево велике и страшне истине и за тебе и за мене. Свака је Христова истина увек велика и страшна, и за тебе и за мене, и за свако људско биће, за сваког човека. […]
У данашњем Еванђељу објављена је станица и моја и твоја, ту стоје возови нашега живота, никуда даље; ту се распада локомотива и све стаје. Ти и ја бићемо у гробу несумњиво када настане Страшни Суд, али ће се отворити гробови и сваки човек мора знати: данас је завршена истина о сваком човеку. Данас ће сваки од нас поднети рачун, главни рачун о своме животу: шта је радио у овоме свету са својим телом, са својом душом, са својим ближњим, са својим имањем, са звездама, са небом, са птицама: како се односио према њима, шта је гледао у коме, шта је видео у коме човеку?”
[Ава Јустин, из Беседе у Недељу Страшног Суда, ман. Ћелије, 1967]
Потребно је човеку повремено се сећати на смрт – ма како парадоксално звучало. Не као коначан крај већ кроз потребу да не чинимо оно што нас може помести у давању одговора у онај дан, дан Суда. Сваки дан, од Бога дат, прилика је да се оправдамо и за корак више приближимо „одеснују” Оца нашег небеског. Страху и очајању не смемо правити места, само нади у Васкрсење и, кроз спасење душе – живот вечни. То су једини планови које има смисла правити за живота.
У овај дан суботе, задушне, наше сећање на упокојене посвећујемо и успомени на некадашњу чланицу Хора – Силвану Ручнов која се упокојила 17. фебруара, а помен ће бити одслужен на Задушнице, после Литургије.
Силвана је, у оквиру Мисионарске школе при нашем храму, више од деценије водила школу лепог писања – калиграфије. Као исход посвећеног бављења овом запостављеном вештином, представљеном кроз изложбе и радионице дошло је и њено чланство у УЛУПУДС-у и бројна признања. Не мање важно од професионалних домета је мисионарски домашај Силваниног рада.
Многи полазници – а само кроз калиграфску секцију у Невском их прошло више стотина – свој први контакт са црквом и молитвом су имали управо кроз овај, наоко „обрнут” приступ: најпре учећи да, по узору на славне а најчешће незнане средњевековне писаре – уметнике, исписују речи на којима почива читав химнографски, богослужбени корпус православне цркве а тек потом те речи са пергамента у срце преселивши и примивши, полако би постајали чланови живе цркве.
Нашем Храму је дарован, по поруџбини брачног пара Кипријановић, такође некадашњих чланова Хора, Акатист светом Александру Невском, а ми, пак, на свакој проби читамо Молитву пре и после појања – и једно и друго калиграфски исписано пером Силване Ручнов.
Бог да прости душу слушкиње Божје Силване и настани је где праведници почивају.
Ј. А. Тонић
