НЕДЕЉА О БЛУДНОМ СИНУ
СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА
БДЕНИЈЕ ВАСКРСНО-ПРАЗНИЧНО, глас 2.
Субота, 11. фебруар
„ […] И гле, и теби и мени дата је та божанска сила да ђаволе изгонимо. Ту силу Господ је дао Цркви Својој, Светим Апостолима и Светитељима, и она је наша, свеопшта. Сви ми сачињавамо једно тело у Господу Христу и сви ми, сви ми нисмо ништа друго него малена и нејака и слаба браћа великих Светитеља Божјих, Светих Јерарха – Василија, Григорија и Златоуста. Ми њиховом силом имамо власт не само над страстима које убијају нашу душу, него над самим творцима греха, првобитним творцима греха и смрти, ђаволима! И заиста, док се ђаво не згрчи, не сабије у једну немоћну нулу, када на њега груне молитва Светога Златоуста или Василија или Григорија Богослова, који то ђаво у мени, у теби, у малом човеку, и кроз највећи грех, а да га један од ових Светитеља, или они сви заједно, не могу уништити? Увек јачи Богом, увек јачи Господом Христом! Ништа им није немогуће! Безобзирце беже све смрти од њих, беже сви ђаволи од њих, све таме и помрчине беже од њихове божанске светлости.”
Свети Јустин Ћелијски
[Из беседе на Света Три Јерарха, 1967. у манастиру Ћелије]
Као што је – упркос препирци која је прерасла у, такорећи, раскол, међу поштоваоцима дела ових трију изванредних јерараха – немогуће измерити који је „светији” и важнији теолог од ова „три сунца на небу Христовом” како вели ава Јустин, тако је и непотребно мерити који је зрак светлији што ће обасјати ову празничну недељу: да ли „редовна” светлост Васкрсења недељнога дана, да ли друга степеница на лествици Посног Триода на коју смо ступили прошле недеље, да ли празнични спомена Света Три Јерарха – Василија, Григорија, Јована.
Почев од ове недеље, са малим закашњењем, сматрамо да смо већ крочили на великопосну стазу па ћемо додати мало труда у припремним и, разуме се, великопосним недељама које се пружају пред нама да нас управљају и приводе догађају над догађајима, вести над вестима, Празнику над празницима.
Певаћемо на васкрсним бденијима која ће, свако својом темом обојити путовање које, иако се сваке године понавља, никада није исто и већ виђено.
Тако, ове Недеље о Блудноме сину певаћемо бденије и триодско и празнично.
Из службе Посног триода издвајам седален који је „лајт-мотив” ове недеље а пева се и у дирљивом чину пострижења – монашења, а који би свако од нас свакодневно могао, као молбу покајну, Господу – па и својим ближњима – да упути:
„Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на напотрошиво богатство милосрђа Твога! Јер Теби, Господе, у умилењу вапијем: сагреших, Оче небу и Теби.”
Ј.А. Тонић
