ГОСТОВАЊЕ У МАНАСТИРУ РАКОВИЦА
Сабор свете славне и свехвалне дванаесторице Апостола – Павловдан
Недеља, 13. јули
Нашу певачку „сезону” завршили смо лепим походом у манастир Раковицу, посвећен Успењу Пресвете Богородице. Ред је да обиђемо и понеки манастир наше архиепископије, на „домаћем” терену, а испоставило се да су многи први пут крочили у порту Пресвете Богородице, у којој почива и наш Патријарх Павле.
Поверење сестринства смо, на вересију, добили захваљујући нашој чланици Јелени коју за манастир вежу блиске породичне везе.
Настао, рушен, обнављан у различитим епохама, о чему сведоче многи писани извори, манастир је у новије време – после Другог светског рата – остао без великог дела својих поседа, будући веома богат шумом и имањима. Богу хвала, нешто од тога је враћено, а манастиру се та неправда исправља захваљујући бројном народу који у манастир долази на службе и акатисте. Првобитна манастирска црква је одавно тесна да прими заједницу која нараста, а народ долази и да узме благотворну воду са извора св. Петке.
Певали смо на Литургији, уз благослов мати игуманије Евгеније – све, укључујући и Блажена и тропаре. Служио је, као ђакон распоређен у овај манастир, Михаил Пуача, још једно чедо невског храма, чији се отац – неизоставан члан наше парохијске заједнице, недавно упокојио. После службе уследило је послужење а затим нас је ђакон провео кроз Спомен-собу Патријарха Павла – прави мали музеј, хвалевредна поставка, где сваки предмет собом носи причу – ципеле и кофери Патријархови (нисмо одолели прилици да придружимо на слици наше чувено зелено коферче за ноте, које памти можда мало мање него изложени кофери …), свешчице, записи, ордење, грамате, фотографије а нарочито богата библиотека. Све одише ликом блаженопочившег Патријарха, који је заиста пре био слуга него првосвештеник.
Наша Јелена је инсистирала да нас сврати у дом њене породице. Ту се имало шта и видети: такорећи пред кућом, чудним путевима Господњим, подигнута (и живи) црквица посвећена Благовестима, за коју мало ко зна, на манастирском имању, крај које је каптиран извор са којег се водом снабдева манастир. Као у некадашња времена. Уживали смо у раскошној акустици ове невелике цркве, отпевавши неколико Богородичних песама.
Остатак поподнева испунило је гостољубље породице Техлириан и ваља рећи да је поред свих наших служби, вежбања, задужења, једнако важно што, милошћу Божијом, успевамо да опстанемо и као заједница, у времену где се завађа и брат са братом, а камоли „случајни пролазници” који се, очито, нису баш толико случајно нашли на послушању које, макар мени слабоверној, све више делује као изумирући занат – на месту певача у црквеном хору.
Немам шта ново пожелети за поновни наш сусрет најесен осим да поновим: помјаните, да се умножимо, не због броја, него због снаге која је потребна да вам што бољи певачи предњаче у одговарању на службама, да будемо вредни, узорни, надахнути, упућени, мало и занесени лепотом стихова којима плене силне службе, довољно одговорни да не посустанемо, па да и ми будемо тај проводник кроз који ће благодат Божија и светог Благоверног Књаза оснажити и умножити нашу невску заједницу.
Ј. А. Тонић
