СВЕТИ АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ – ПЕТРОВДАН
БДЕНИЈЕ ПРАЗНИЧНО
Недеља, 11. јули у 17 ч.
ЛИТУРГИЈА
Понедељак, 12. јули у 9 ч.
… И ЗА КРАЈ СЕЗОНЕ
„И заиста, Свети Апостоли људи као и ми, исте природе као и ми, али силом Христовом, ето, освојили су свет. Пала је Римска империја пред њима иако су их цареви гонили, сва сила њихова земаљска. Они су јединствени победиоци рода људског, који за победу нису употребљавали насиље, ни оружја, ни мачеве, него су ишли кроз овај свет као јагањци међу вукове. И десило се највеће историјско чудо у роду људском: јагањци победили вукове.”
[Св. Јустин Ћелијски, из Беседе на Св. Апостоле Петра и Павла, 1974. у ман. Ћелије]
Међу светима – велики пример и Празник којем претходи апостолски пост. У народу, један од разделних дана у лету, за који се везују бројни обичаји. Уједно су опеване и „Петрове врућине”, у пуној снази ових дана.
За наш Хор, Празник којим заокружујемо још једну сезону певања.
Да не сводимо рачуне – а опет да од срца и све душе заблагодаримо Господу и благоверном Књазу што још увек постоји „критична маса” певача који могу недељом да се окупе и принесу гласом дар и прилог служби. Статистика заиста није пресудна, али охрабрује; у мањем или већем саставу отпевасмо безмало четрдесет и пет бденија, што празничних што – а то нам нарочито важно као нит која нас поучава и природно води кроз богослужбени круг године – триодских.
Како нема оних, „са стране”, које занима да певају у црквеном хору, много нам је ове године значило појачање од три искусне чланице „малог”, певничког нашег хора које су се прихватиле додатног оптерећења и обавезе да певају и у „великом”, мешовитом хору. Нити је наша певница мала нити је наш хор велики – од свега је најважније да још увек, као златна зрнца просејана од мноштва наше људске прашине, постоје они који устрепте од звука, поетике стихира многих, надолазећег узбудљивог типика каквог Празника (којем се, баш зато што певају по ко зна који пут, радују и ишчекују), топлог или потресног сазвучја које се сложи у некој Херувимској песми или каквој химни празничној … Сви бисмо волели да то сазнају, осете и спознају толики млади, музички надарени људи који у овом граду живе. Волели бисмо да то што ми гајимо, негујемо и муком освајамо – има ко да преузме, научи, настави, па и надмаши.
Са све нашим окупљањима, после Литургије седењима, причама, понеким лепим путовањем, захтевним службама …
Е да би дао Господ да се на јесен окупимо у пуном броју ми који смо већ ту, а опет са напосусталом радошћу, па дозволићу и оно чему никад не прибегавам – нек буде ту трунка и поноса што опстајемо на тако важном послушању којем заиста није свако дорастао. Нека нам највећи проблем и стрепња буде хоћемо ли (и како) отпевати ову или ону песму и хоће ли најзад прићи неки нови глас.
Можда је ова тескоба што тиња непрестано, на још већи подвиг сваког од нас, и на свом послу, па и на заједничком овом делу на које смо сабрани, макар нам то и не било професионално опредељење.
„Гласом мојим ко Господу воззвах …”
… и реч та нека нам буде на спасеније и радованије!
Ј. А. Тонић
