Недеља Свих Светих, 15. јуни
Бошњане – Ђунис – Св. Роман
Благодарећи труду и организацији братства нашег Храма, и ове године смо имали задовољство да, на крају својеврсне школско–мисионарске године проведемо дан у посети светињама, овог пута, крушевачке и нишке епархије.
Најтеже тога дана је било савладати устајање пре зоре, јер због удаљености манастира, морало се поћи већ у пет изјутра.
Дан ће показати да је тај труд био оправдан. Три аутобуса са ходочасницима из наше парохијске заједнице пошло је на пут.
Литургију смо служили у манастиру Св. Луке код села Бошњане, по много чему необичном. Манастир, по предању подигнут у време св. кнеза Лазара, разрушен је век касније, потом обновљен, па сравњен са земљом у турско доба, с почетка XIX века. Страдала је не само црква и манастирске зграде већ је побијена и множина народа, па је отац Тадеј Витовнички, кажу, вазда наглашавао да данашњи манастир и порта почивају на костима мученика. Новоизграђена манастирска црква из деведесетих година прошлог века „уписана” је у садашњу, новоизграђену цркву, то је редак, мада не и неуобичајен метод. Обнова је почета и процветала доласком архимандрита Алексеја, садашњег викара архиепископије београдско-карловачке, којем се увек обрадујемо кад служи у нашој цркви. Параклис који је постављен за службу на отвореном је заправо вишенаменско решење; за потребе служења Литургије напољу, по дану тако лепом као што је био тај недељни – то је богослужбени простор. По одслуженој Литургији овај се летњиковац, наткривен дрвеном конструкцијом, преображава у гостопримницу.
Значио нам је благослов игумана Луке да Хор може да пева на служби, и то смо поверење оправдали, иако певање на отвореном простору за нас, навикле на подршку акустике цркве, захтева озбиљно прилагођавање. У току службе смо схватили да је параклис-гостопримница посвећена управо Празнику којим се заокружује Цветни Триод, Недељи Свих Светих. Тим пре нам је драго што смо увеличали једну од чак четири манастирске славе.
Манастир Бошњане, како се популарно зове, заиста има помоћ и сарадњу околног живља; за послужење је обезбеђено 50 тепсија бурека, а пуно људи се прихватило да помогне у послужењу и огранизацији. Ми смо се традиционално распоредили по порти, под неким горостасним храстом-церићем, да и ми поделимо нашу трпезу љубави.
Увек нагласим како нас наш заштитник – св. Александар Невски – где год да идемо, ненадано посети и изненади. Тако и сад: у наш Храм је пре шест-седам година долазио са породицом блаженопочивши Драган, пекар, родом из ових крајева, духовно чедо тадашњег игумана Алексеја. Управо из његове пекаре пристигло је утјешеније јучерашње трпезе. И заиста је била трпеза породична, блиска – игуман је наздравио са свима гостима, појединачно, што није баш чест призор.
Цркву, која се фрескопише и још је у радовима, отворили су да бисмо целивали честице моштију многих светих и да нам игуман, сваком, на главу постави капу дивног, несвакидашњег житија светитеља Св. Јована Руса, чије мошти почивају у планинском месту Прокопи на полуострву Евији, а који је вишезначно везан за наш народ.
Утисак који је превладао и обојио читав дан је неопричиви и неописиви громки бруј звона што је огласио почетак Литургије. Кроз питомину расинског недељног јутра проломио се звон царског руског звона, тешког 15 тона (!), скупоценог мимо наших мерила. Хор је стајао баш испред те куле, изграђене да, по пророчанству оца Тадеја Витовничког, закрили то звоно, изливено прилозима неколико породица из Русије, украшено резбаријама са ликовима св. Саве, св.Симеона, св. Кнеза Лазара, св. Серафима Саровског, освештано 2022. Ако кажемо да је опсег чујности око 40 км, можда ће бити јасније како се наше мало стадо осећало стојећи поред звонаре. Нисам одолела да приложим звучни запис, верујте – тек бледа сенка моћне акустике.
О Ђунису, манастиру Богородичном, много се више зна и прича. Манастир и порта као са разгледнице. Простор храма који нам је једино недостајао на Литургији у манастиру св. Луке, надокнадили смо управо у овој цркви, отпевавши тропар Покрову што наткриљује ову светињу и још неколико Богородичних песама. Нажалост, нисмо имали прилику да нам неко из манастира исприча чудесну повест о сусрету девојчице Милојке са Пресветом Богородицом на извору, али опет – о томе су заиста живо приповедали мозаици у црквици сазиданој на извору на којем се о овом дивном Богородичном Празнику служи Акатист и благодат излива на многе што захватају са те воде живе.
На извору – „агиазми” и у манастиру св. Луке и у Ђунису, друштво су нам правиле безбројне пчеле – нисмо дирали ни ми њих, а још мање оне нас; „све што дише нека хвали Господа”.
Трећи манастир – манастир св. Романа, заиста је некако скрајнут, не само географски, већ и у смислу „промоције” по којој се у нашем времену, често мери значај светиње.
По свом положају у шумици, подсећа живо на манастир Драганац који смо смо имали срећу и благослов да посетимо у нашем походу косовско-метохијским светињама прошле године. Загонетне биографије, сасвим на народно предање ослоњене, св. Роман је, кажу, био један од синаита који су се у наше крајеве досељавали. Сматра се да био из генерације најстаријих подвижника словенских – Прохора, Пчињског, Јована Рилског, Јоакима Осоговског и Гаврила Лесновског. Манастир је један од најстаријих на нашим просторима, без писаног документа који сведочи о години изградње, али са многим изворима који наводе кад је све манастир рушен и обнављан – од десетог века наовамо неколико пута је ова светиња подизана из пепела, последњи пут крајем XVIII века. Кроз све те деценије, гробница св. Романа је остала и опстала.
Ваља се добрано сагнути да би се у, унеколико укопану, црквицу ушло.
Неочекивана добробит је била сусрет са игуманом Николајем, школским другом нашег о. Бранислава Кеџића. Негова беседа на степеницама куле ће нам свима остати добро урезана у памћење.
Суштина је у великој благодати коју св. Роман излива вековима на све који му прилазе само по оној „природној” препоруци, усменом предању што је било уобичајено вековима пре појаве интернет простора и друштвених мрежа из којих се многи није искобељао … Мало горког сарказма, много изречених истина, личног сведочења о безбројним и свакодневним доласцима потребитог народа са најтежим болестима – међу њима, особито оних са душевним мукама. У тој кули – звонари, пред којом је игуман говорио, у прошлости је била и болница за духом оболеле – ‚сумашедше’, па потом, с почетка Великог рата и дом за ратну сирочад о којима се старало невелико монашко братство. Какав и колики је тај подвиг могао бити, можемо само да претпостављамо.
Игуман је сведочио и о некима који су „залутали” до тог манастира – нису ни намерили да посете ову светињу, а којима је, „непланирано” животно помогао Роман, назван Ђунишким, а ко зна где се родио и стасавао.
У порти је сахрањен – тачније, срце му ту почива – и гроф Николај Рајевски, руски племић и пуковник – добровољац у српским ратовима, којег је Толстој кроз лик Вронског овековечио у свом роману „Ана Карењина”.
Из сва три манастира смо понели и опипљиви дар – воду са извора, којима обилује ваљда сваки наш манастир.
Подразумева се да је повратак протекао у натпевавању аутобуском уз несебично раздељивање утјешенија које смо сви понели више него што нам је било потребно, баш да бисмо и трпезу поделили уз благодат тог дана, коју ћемо сасвим сигурно, тек накнадно примити и осетити.
Уз велику захвалности старешини Храма који је поднео терет организације овог путовања, сећамо се – ми, који смо нешто дуже у нашем невском Храму – претходних старешина, о. Љубе и о. Ваје који су неуморно, с радошћу, сваке године организовали поклоничко путовање којим заокружујемо нашу школску-мисионарску годину и све бројне и важне активности које предузимамо у цркви св. Александра Невског.
На много година да не посустанемо и у овом подухвату!
Ј. А. Тонић
