О Малој Госпојини, л. Г. 2024.
Уместо планираног путовања за крај, направили смо једно лепо путовање за почетак ове, како ми кажемо, „певачке” године.
У неколико наврата преко наших чланова Хора, Павла и Оље који су, свако на свој начин повезани са манастиром, провлачио се позив и жеља да посетимо Каменац, у срцу „шумовите Шумадије”. Богу хвала, отворила се прилика и то баш славска – за Празник Рождества Пресвете Богородице, манастирску славу – да овај наум и остваримо.
Захваљујући благослову, доброј вољи и поверењу мати игуманије Марине са сестринством, добили смо прилику да појимо и на бденију и на Литургији. Штавише, упркос увреженом, разуме се, погрешном ставу да црквени хор нема шта да пева на бденију, добили смо задатак не само да певамо, већ и да отпевамо манастирско бденије у целости, укључујући и стихире, уопште – читав ток службе. Што би рекла деца – ко разуме, схватиће; ко иоле познаје ову „материју”, разумеће колико је за певаче, навикле на градску парохијску праксу (под условом да хор уопште учествује на бденију) озбиљан задатак да испева службу Празнику, што би се рекло – и црно и црвено.
Од тренутка кад смо се приближили том пределу, од дивне природе, шумадијских кућа и окућница, благо усталасаног гружанског крајолика и сусрета са скоцканом, уређеном цветном портом и манастирском црквицом – као да смо крочили у неки други временски и стварносни ток.
Бденије манастирско, тросатно, прошло је у максималној концентрацији, а чини нам се да је упола краће трајало. Служио је духовник сестринства – отац Јаков из Жиче. У мајуцној певници као да је било таман онолико места, колико да стане наш мали састав. Смењивали смо наше утврђене, хорске песме са стихирама, што нотама записаних у зборнику еп. Стефана Ластавице, што на лицу места искројених од неколицине чланова Хора који су и томе вични. Монахиње су за десном певницом прочитале и оба Канона Рождеству Пресвете Богородице а отпевале су и Полијелеј, са специфичним завршетком – припевом у друго полијелејном псалму, а такве особености у појању је увек драгоцено чути и упамтити. Сведоче о томе да је напев жива твар и да подложност утицајима или варијетети који се појаве не значе обавезно и нарушавање изворног обрасца.
У црквици, окружени сценама и ликовима, осликаним несвакидашњим маниром сликара Димитрија Посниковића, са светлима упаљеним само за две певнице, кад је већ одмакао и сумрак, у читањима и певањима, за тренутак се чинило да смо и ми некакви сарадници ове обитељи, макар и за то једно вече. Пристигли однекуд да приложимо и поделимо оно најбоље што можемо, препоручујући се у помјаник ове светиње, особито пред дивном великом иконом – верном копијом Богородице Млекопитатељнице.
Уследила је вечера а затим смо отишли у наш смештај – за ову прилику, недалеко од манастира, једно сеоско домаћинство. Наша путовања углавном не прођу без пробе, ваља искористити певаче на окупу кад већ немају куд! Такође, углавном не може да прође ни без заокрета у репертоару после пробе, у неке друге, наше песме.
Празнично а хладно јутро и пуна порта народа су нас дочекали сутрадан.
Богу хвала и на Литургији смо лепо певали, а заиста је све одисало и народним и црквеним празником – пуно причасника, деце, трикратни опход око цркве, освећење славских дарова у порти, радост.
Невелика манастирска трпезарија је, у неколико софри, угостила, чини ми се, све и једног званицу и намерника ко је на славу дошао. Хвала мати и сестрама што су нас поставиле за прву софру, а нарочито што смо имали ту повластицу да нам мати Нина исприповеда историју манастира од времена кад се зидање везује за деспота Стефана Лазаревића а манастир био посвећен Ваведењу па до времена кад је 1818. уз манастир сазидана школа (и данас зграда стоји а следи и обнова) у време неког чувеног оца Павла, омиљеног од народа, који је, баш због народа којем је то (као и данас) била једина парохијска црква, писао молбу да црква слави јесењи, што се временских прилика тиче, прихватљивији за окупљање, Богородичин Празник.
Од времена кад је и било и није било монаштва до данашњих дана кад их има осам монахиња и једна искушеница.
Од времена, нама прилично блиског кад је тек понеко у манастир долазио на службе, до дана када је, пре неку годину, приликом прослављања шест векова манастира у порти и око порте било око пет хиљада људи.
У причи нас је мати Нина, која је и приредила монографију о манастиру, провела кроз све векове каменачке историје коју мештани, Честина, Кнића, Груже деле са својим манастиром – парохијском црквом у којој се венчавају, крштавају, испраћају.
Под кестеном, док није јењавала врева посетилаца, придружила нам се и мати Јелена – академски сликар, једна од аутора два ванредно лепа и вредна мозаика који красе северну и јужну спољну страну апсиде, на којима су, том захтевном техником изображени Св. Сава и св. деспот Стефан Лазаревић. Недуго затим, и мати игуманија Марина, иако домаћица славе са којом је свако хтео да се поздрави и поприча, издвојила је време да поседи са нама; иако без много речи, узела бих слободу да нагласим топлину и искреност са којом је мати своје време нама посветила а ми смо узвратили певањем, да не буде да је слава прошла без и тог репертоара.
Мати нас је даривала и поклонима за успомену, и на томе – посебно хвала.
Заиста, као кошница у којој свака пчела има своје задужење – има ко се бави виноградом, ко пчеларством, ко израдом надалеко чувених биљних мелема, тинктура и лековитих препарата, ко иконописањем, ко истраживањем и представљањем богате историје ове светиње; не недостаје међу њима и добрих појаца, а све се заједно, са својом „матицом” – игуманијом Марином старају о утирању пута ка спасењу.
Сви смо се осећали као да смо дошли на славу код својте и право је чудо како тако кратак искорак сасвим човека обнови и облагодати.
Све то – највише и несумњиво захваљујући мајчинском загрљају Оне, која нас све милује, наткриљује и заступа пред својим Сином – Пресвете Богородице чији смо рођендан прославили на најлепши начин.
Ј. А. Тонић
