„Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: ’Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан.’ Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове.”
[Расуђивање, из Пролога]
„Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове.” То је оно чему сви стремимо. Да се дрво нашег труда, мољења, прислуживања, временом разрасте и доноси плода.
Почев од дивног Богородичног Празника, вазда на размеђу зиме и пролећа, ушушканог у одјеку божићно-богојављенских празника и наговештених триодских недеља, некад под снегом, некад у неочекиваном топлом амбијенту, па до наше свакодневице – уздамо се да се Господ смилује и нама који данас, изгледа, нисмо кадри да постом и молитвом подржимо борбу против беда свакодневних.
Опет, недостојни, нећемо ућутати, него се придружујемо спокојној, смиреној и радосној молитви – благодарењу Старца праведног, Симеона Богопримца, који је једва ишчекао да својим очима види Спаситеља рода човечанског еда би душу своју најзад предао Господу.
Ниње отпушчаеши ћемо сутра отпојати као тему и једну од најстаријих химни што, из дубине векова, опстају и данас у свакодневном богослужењу.
’Отпојавши хвалу’, наш ће Хор са допунским сапутницима Невског и Гавриловског храма поћи у дугоишчекивано ходочашће пут косовско-метохијских предела, у Сретење и сретање са светињама које многи од нас добро познају а многи ће тек по први пут сусрести.
Помјаните за сретна пута.
Ј. А. Тонић
