СВ. КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

СВ. РАВНОАПОСТОЛНИ КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ, УЧИТЕЉИ СЛОВЕНСКИ

БДЕНИЈЕ ПРАЗНИЧНО

Понедељак, 23. мај у 17 ч.

НАПОМЕНА: Текст преузет од мене саме; у недостатку времена, а будући да је овде изречено баш све што је суштински важно, нек ми опросте они који можда и редовито прате наше приче, овај копи-пејст на лањску најаву за бденије. Ионако је важније да певамо – ово су тек цртице из дневника.

————-

„А пошто је словенски род незнабожачки у неразумљу и у мраку битисао, он му (Константин), милошћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, постављен би за пастира и учитеља. И зачепи уста тројезичницима – јеретицима, као лавовима, који су, помрачени завишћу, говорили да је недостојно да други народи Бога прослављају, до Жидови и Римљани и Јелини, те су се по злоби са Пилатом изравнали. Њихове лажи разори јасним причама, пламтећи силом Светога Духа.“

[Из „Похвале Ћирилу”, Климент Охридски]

Колика је само морала бити борба двојице наукољубиве браће – ученог философа и искусног калуђера – да језик који њима самима није био матерњи бране и одбране „пламтећи силом Духа Светога”, притом привукавши хиљаде ученика који су са једнаким жаром прионули на усавршавање словенских писмена и преводе, најпре богослужбених књига. Животна, величанствена мисија, увођења словенског језика међу дотада неприкосновене „свете” језике.

Њима постављен, озбиљан темељ имамо.

Имамо и још озбиљнију опомену родоначелника светородне лозе, Симеона: „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?”

Свој пра-језик, језик на коме се богослужи и који спаја православни род словенски, запоставили смо и обезвредили. Латински се у школама учи, словенски нити не помиње.

Свој данашњи матерњи језик смо населили туђицама (не рачунајући оне настале кроз вишевековно присилно „дружење” са овим или оним завојевачем) а додатно га кривимо и газимо бесмисленим новотаријама – удворицама овом или оном таласу дневнополитичком.

Богу хвала, има их који су тако силно певали, и још певају на лепом, напевном, необичном па макар и – у односу на словенски – огрубелом српском језику. Богу хвала, сваке службе – вечерње, јутрење, Литургије – још озвучавамо непоновљиво богато словенско црквено песништво. „Није све пропало, кад пропало све је.”

Светој браћи солунској, уз благодарност неизмерну, приносимо и бденије. Они се нису либили да у сред Рима поју на словенском, најмање што можемо да и ми не посустанемо на својој рођеној земљи.

Ј. А. Тонић

Последњи догађаји

Друштвене мреже

Пријатељи