НАВЕЧЕРЈЕ БЛАГОВЕСТИ У МАНАСТИРУ КРУШЕДОЛУ
л. Г. 2026
Покушај да се присетим, и, у расположивом електронском летопису, пронађем од које то године датира наше певање на бденију у манастиру Крушедол уочи дивног пролећног Празника Богородичног, Благовести – није успео. Најстарија заједничка фотографија, начињена пред крушедолским иконостасом нас и новосадских Дечанаца датира из 2008. године, па ето – да ли од тада, или коју годину пре или после, (скоро) сваке године, пре свега благодарећи благослову игумана, оца Саве, даде нам се да прислужимо на бденију уочи манастирске славе.
У окриљу светих Бранковића, у овој дивној фрушкогорској светињи, увек нас изнова озари призор узеленеле порте (мада смо у протеклим годинама имали неколико благовештенских снегова!). Мир манастирске цркве `реметио` је исон блејања јагањаца – знак да живи економија манастирска, а усплахирио Хор силним песмама које се нижу да дочарају тај чудесни догађај – почетак Спасења рода људског.
Ове године, меандрирајући кроз Часни Пост, Благовести су се укотвиле у Страсној седмици, на Велики Вторник, да теше, блаже и подржавају завршницу великопосног путовања. И то какву завршницу! Чудесни су завијуци токова календарских и кругова богослужбених. Сусреће се, што у збиљи бити не може. Ми смо, на пример, синоћ певали о девојци која је послушно прихватила глас благовесника, архангела Гаврила; а гле, већ за који дан, та ће девојка, као мајка, болно оплакивати своје распето, сладчајшеје Чедо.
Сматрам да је овај наш подухват, због, током година разноразних измењених околности, у рангу тешко остваривих а наизглед, сасвим изводљивих – излет до (само) сат времена удаљеног манастира. У скромном броју беше и нас певача и народа; такорећи да је више било нас за певницом.
Као представнице Хора новосадског, „Св. Стефан Дечански” који је мени, а посредно и нашем Хору, вазда био `претеча` и недостижни узор, уосталом, као и спона са могућношћу да уопште и будемо примљени у фрушкогорској светињи, дошле су Лана и Тамара; певач и хоровођа, које би и саме могле и овако захтевну службу да отпоју. (Мала дигресија – Господ се вазда обраћао речима „Стадо моје мало!“ и верујем да то није песнички тренутак, већ стварносна процена).
Под Тамариним руководством, Велико повечерје са јутрењем је поштено отпевано. Скоро па, што би се рекло, и `црно и црвено`. Благослов је велики што међу нама има и оних и који поје и кроје, и хватају се укоштац са Типиком – овом приликом се захваљујем на преко потребној логистици нашем Брујићу.
Ма ко да схвати и разуме! руковање оноликим књигама, те Триод, те Минеј, те Часослов, те Зборник, те наше утврђене песме на бденију … Тешко је објаснити и пренети тај осећај потпуне смислености (а уједно, измештености из тзв. реалног живота и времена) кад се нађете у том малом стаду које – кад је оно стадо горепоменуто, опасло свој дневни задатак, смирило се и заспало – тек прислужује, даје од себе колико уме и може, зрно по зрно, глас по глас … И ето срдачне похвале од служашчег, осмех и поновни позив и шта нам више треба!
Од срца се захваљујемо на гостопримљу братији крушедолској – имали смо утисак да смо дошли на неку породичну вечеру.
Хвала Тамари што нам је учинила част и провела нас кроз хорско бденије; још једно које ће се уденути у ниску успомена, што ће наћи своје место у сећањима сваког од нас, који смо са радошћу сведочили тајни благог и радосног Празника, у светињи која је и музеј, и живи споменик, и потребитима утеха и ходочасницима циљ и уточиште.
Ј. А. Тонић
