„Молим те, Боже, да ме црквица Твоја мала, празна и тиха, и ове вечери одреши од свих веза. Да учини да не видим ни олтар, ни кандило, ни свећицу која сам сама припалила. Да будем у простору у којем нема ничега од живота земаљског. Да не важи за мене ништа од оног што је чињеница и облик света. Да уђем у духовну своју судбину потпуно, и престанем бити оно за што важим у животу. Да се све у мени промени, од имена до хаљине. Да урастем у мир духовни тако као што је орах урастао у љуску… Ево, црквица се сљубила са мном, топла је са мном. Осећам да то сасвим доста и све. И полазим из храма спремна за оно што ме с друге стране чека, као да је то само један трајања и дечја игра. Али кад пређем праг, осврнем се и уздахнем тешко уздахом живота, уздахом из света. Господе, дај ми да не заборавим прелазити тај чудни, заједнички праг између Твоје и моје куће и да поново и поново долазим у Твоју кућицу крај друма, између неколико дрвета.”
[Исидора Секулић, из „Десет молитвица”]
Црквица наша није била, Богу хвала, ни празна ни тиха – али ова молитва Исидорина осликава осећање које на нас силази у потресу Великог Петка и тишине Велике Суботе.
Та дрвета, међу којима, у домаштаном простору Исидорином, пребива кућица Господа нашег, ових су дана оријентири Страсне седмице. Па још и пре – незванично, великопосно време навештава оно дрво – смоква на коју се успео малени Закхеј учинивши први двиг–подвиг да угледа Исуса и наслути спасење своје душе цариничке.
Па дрво Крстопоклоне недеље у чијем хладу, како вели о. Александар Шмеман обитавамо у малом предаху после прве две недеље.
Па дрво смоквино, које усахну намах, о чему читамо у Велики Понедељак.
Па то исто дрво које Учитељ наведе својим ученицима као пример, ˶кад олистају гране њезине”, знамо да је близу лето; тако и да тумачимо знаке (премда, тешко читљиве …) да знамо кад ће се приближити дани Страшног суда.
Па дрво од којег се исклеса Крст Часни, на којем Господ у овај дан, дан страхотни, пребива, нас ради. А где смо ми?
Цитирала бих сасвим једноставно упутство нашег невског пароха, оца Оливера изречену у беседи на Литургији Великог Четвртка пред полупразном, мајским „празником” опустошеном црквом: „Нема предаје!” Том реченицом изронило ми је сећање на многе моје четвртке и петке и суботе пре него што су постали Четвртак, Петак, Субота, „све велико и све страшно!” како вели ава Јустин – па заиста, нема предаје!
Сви наши дани су тренут и прохујак (сазнала за ову сасвим фину нову српску реч од ћерке, као замену за клете смс-изме и англицизме) у вечности толиких нараштаја, а ко зна који ће нараштај заиста нарасти да буде достојан овакве страшне повести коју живо проживљавамо из године у годину у страдалној седмици.
Чини се да је до нас да макар одржавамо предање, да не посустанемо, иако је стадо све мање, да што умемо и знамо, умножавамо и предајемо; никад се не зна кога ће дотакнути и ко ће упамтити то вечерње на Велики Петак са незалазно лепим стихирама и, потом, Статије и око цркве опходе уз многоструко погребно „Свјати Боже”. Коме ли ће то остати зрно у сећању из којег ће изнићи плод многоструки, од нас већи и бољи.
Зато, Богу хвала на свему, на певачима који су у то зрно загледани недељама великопосним које минуше, који су небројено пута пропевали и у своје душе усадили речи свима доступне а многима непознате. Равно шест сати смо провели на Велики Петак, са малом паузом, мало пре службе, припремајући се а затим појући вечерње и јутрење са Сахраном Христовом. Свећице које смо носили пред Плаштаницом у опходу око цркве прислужене су за здравље и спасење и постојаност појаца који подносе немали терет, и не само тог дана.
Уронимо у тишину Велике Суботе. Ишчекујмо Благодатни огањ – мерило милости Господње.
Трептимо пред ускликом златног Васкршњег јутрења Дамаскиновог.
„Воста јако спја Господ и воскресе спасајај нас”
„Још мало, и видећете ме …”
Ј. А. Тонић
