УЗ СЛУЖБЕ НА ВЕЛИКИ ПЕТАК
„У зеницу душе моје, браћо, упило се као змија злобно питање и злурадо ме пита: зар је човек икад био добар, кад је могао Христа распети? – Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? – Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог Петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: јеси ли и сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?
Заборавите све дане пре и све дане после Великог Петка; сведите човека у границе Великог Петка, – није ли он зеница свију зала, тркалиште свих искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста – лудило земље?
Ни Страшни Суд, браћо, неће бити страшнији од Великог Петка. Не, он ће несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни Суд за Бога; суди Му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује Га са 30 сребрника. Христа за 30 сребрника! – Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?
Данас је човечанство осудило Бoга на смрт. […]
Данас је извршен Страшни Суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судије свет није видео. Исмејан је Бог страшније него икад. „Ад всесмехливи“ уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај који се никад смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали да плаче. Посрамљен је данас Онај који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај који је донео Живот Вечни. – Човече, има ли краја твоме безумљу? има ли дна твоме паду?
Крст, најсрамнији дар, даровали смо Ономе који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очисти од губе, зар Му за то крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар за то да би видео начинити крст и распети Га на њему? Мртваче, Он те васкрсао из гроба, зар за то да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо, за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?
„Људије моји, что сотворих вам? – не испуних ли Јудеју чудесима? не васкрсох ли мртваце једном речју? не исцелих ли сваку болест и недуг?… Шта ми ви дајете? За исцељења – ране ми дадосте; за живот – убијате ме и распињете на дрвету“…
Велики Петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је по мало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду – сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану пригрлили. Да, сатану. Јер је у светом Еванђељу речено: „И по залогају уђе сатана у Јуду“. По каквом залогају? – По залогају који му Христос даде; по Причешћу; по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса?[…]
Смрт је страшна тајна, браћо, но најстрашније је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га потпуно убију, сасвим униште, да сав буде мртав, сав без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога, јер муче Бога као што Га нико никад мучио није; јер пљују Бога као што Га нико никад пљувао није; јер бију Бога као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек зове! „Да молчит всјакаја плот человјеча!“ Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Нека се нико не хвали хуманизмом! Ах, та то је све само – сатанизам, сатанизам, сатанизам …
Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христову метнули. Трновим венцем ките Онога који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плете човечанство око главе Онога који је венац од звезда исплео око земље! Трнови венац за Христа плетем и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам прељубочинац, ако сам богохулник, ако сам клеветник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако грешне мисли мислим, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац што избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса.”
[Ава Јустин, из беседе на Велики Петак, у Сремским Карловцима, 1926]
И Велики Петак и Велика Субота сусрели су се у овој, једној о многих упечатљивих, и срећом, сачуваних казивања аве Јустина, на које се просто нема шта додати. Још мање ублажити изречено. Не може се бити хришћанин а површно поимати след страхотних збитија што смењују у овој Страсној – Страдалној седмици која се наслања и заокружује Велики Пост – Свету Четрдесетницу.
И осмогласне химне, и службе светима који се у овим данима календарски прослављају – све остављамо по страни; а камоли друге побочне садржаје и догађаје. Као у каквом напетом трилеру, један за другим преживљавамо дане који уследише после славног, свечаног, клицањем и одушевљењем пропраћеног дочека Господа што је на магарету ушао у Јерусалим.
Завист, пакост, злоба, похлепа, издаја, поруга, мучења, понижавања, суђење, на Крст распеће. Пометеност и страх чак и међу најближим његовим ученицима. Несигурност и неизвесност и код оних, охолих, који мишљаху да је у њиховим рукама кључ од правде и кривде. Па и сам Господ, завапи Оцу своме „Зашто си ме оставио?”
Туга и оплакивање. Растанак са чедом, са узором и учитељем.
Бледа нека помрчина и тишина, која настаде после помрачења, земљотреса, олује, у часу када издахну Онај, којег само неколико дана раније, народ дочека као цара, а онда га осуди као разбојника.
Ад свеподругљиви, како из стихире наводи и св. ава Јустин, уселио се тога дана и у човека. Настаће тишина, у којој ће умукнути сва твар и „всјакаја плот человјеча”.
Уронимо у тишину Велике Суботе. Ишчекујмо Благодатни огањ мерило милости Господње.
Ишчекујмо, са трепетом победоносне усклике златног Васкршњег јутрења Дамаскиновог.
„Воста јако спја Господ и воскресе спасајај нас”.
„Још мало и видећете ме …”
Ј. А. Тонић
