У Господу је уснуо драг човек, господин, етнолог загледан у богату ризницу српског обичајног наслеђа, фолклора и тананих нити које ће словенско и паганско језгро повезати са потоњим хришћанским узрастањем племена српског, писац, родољуб.
Парохијанин је Храма св. Александра Невског, један од оних који су чинили ‘сталну поставку’ наше заједнице на службама и дружењима у парохијском дому. Један од оних са којима се увек срдачно поздравите после Литургије, као са драгим комшијом.
Први посни кувар који ми је дошао до руку, дело је г. Антонића, један од плодова његових многобројних боравака у Хиландару. Годинама је, на његову иницијативу и по његовим сугестијама, у току постова, у понуди ресторана ‘Сунце’ био и Посни сто.
Писао је изванредне, бритке и актуелне колумне за лист ‘Печат’ који ће несумњиво послужити као хроника једног времена.
Наш Хор је волео, а на његов предлог, пре неких петнаестак година, осмислио је и снимио документарни филм који приказује свакодневицу чланице црквеног Хора, у жељи да ‘откључа’ и тај свет који је увек имао аутсајдерски предзнак у односу на, наоко, савременији и примамљивији живот младих, ван Цркве… И наш се хор нашао тако, први пут, у кадру.
Остало је иза њега много живог народног духа сачуваног у књижицама – годишњацима (‘Српски народни календар’), радио и ТВ емисијама, научним радовима.
Остало је сигурно још много неисприповеданог, тек припреманог да подари овом нашем роду, да не заборавимо шареницу нашег, кроз прошлост, путешествија.
Бог душу да прости.
Ј. А. Тонић