„Често се јављао Крст христов, но најпосле ће се јавити, као по други пут дође Христос да суди живима и умрлима. Тада сви, који су с вером и трпељиво носили свој крст, зарадоваће се, а сви они , који су срамотили овај победоносни знак, биће силом његовом поражени. Не само Јудеји, који су Христа распели, него и сви, који су презирали Божју науку и живели безбожнички сви ће ти бити страшно укорени и поражени силом Крста.”
[Митрополит Михаило]
… и зато, кад год се у кругу црквене године сећамо спасоносног знамења, страдалног али и васкрсног, прославимо га достојно. Не стидимо се да се осењујемо крсним знамењем, не само у осами личне молитве или осокољени саборним обраћањем у Литургији, већ кад год унутарњом потребом осетимо да нам је та, опипљива, заштита потребна или при помисли или помену светих, или мимоходећи крај храма.
Колику снагу мора имати такав, сугубо обнављан штит над свима нама!
Крстовдан и недеља – заиста, распјатије и Воскресеније у исти дан. Воспојмо, „Крст је сила и знамење, Крст је спасење”, да не будемо укорени у онај дан.
Ј. А. Тонић