Не постоји верник који није добио знамење крста на крштењу. Још од указа светог цара Константина у четвртом веку и прогласа слободе православне вере, крст је обележје сваког храма. Небројане су школе, болнице и тргови који су улепшани крсним знаком. Поједини хришћани носе уцртани крст на руци да би се разликовали од нехришћана у истој земљи. За непристојно понашање појединца, Руси кажу: тај нема крст на себи. Крст видимо свуда чак и као модни детаљ.
У древној историји ипак није све тако било. Његова употреба је била различита. Крст као темељни симбол присутан је у Кини, Египту, на Кипру. Његово значење је космичко дрво или оса односно прелаз. Описани фараони у гробницама носе крсни знак откривајући вечност са друге стране препреке коју тек треба да савладају. Крст је разговор неба и земље. То је спајање вечности са временом као и просторно сналажење кроз четири стране света. Два краја или два пута се завршавају на крсту, па је постао и симбол смрти. У јудео- хришћанском времену, крст је у равни осуде и поруге.
Зашто Црква прославља Уздизање Часног Крста? Да ли због царице Јелене која је пронашла Часни Крст или неколико векова касније за време цара Ираклија који је вратио Крст из Персије или због тога што су епископи у раној Цркви подизали крст на богослужењима и њиме благосиљали народ?
Крстовдан јесте празник Крста Христовог. Овим знаком победи Константин своје непријатеље. Крст је победа над непријатељима у историји, али овде и увек и у читавој вечности. У чему се састоји та победа? Одакле долази моћ крста?
Занимљиво је да симбол хришћанства није мач или орао, већ најсрамнији догађај. Прича о крсту у древном свету описује најтежу смрт за једног разбојника. Крст је оруђе не само срамног, већ и проклетог. Колико је тек проклетство оног који виси на крсту? Ако је шта могло да искаже пораз или супротно од привлачног, онда је то био – крст.
Нови смисао крста, међутим, није дошао сам од себе. Тражећи ново значење сусрећемо Оног који је разапет на Крсту. Тајна крста је у Сину Божијем. На крсту видимо човека, а Он нам откри Бога. Крст је откривење Бога и јединог праведног човека. Несхватљиво је до краја како страдање постаде план за спасења човека? Свака друга замисао би добродошла – све, само не страдање. О, каква страшна помисао: Син Божији у телу страда! Преимућство човека нема премца. Што ђаволу није пошло за руком, човек је урадио – створење осуди Творца на смрт.
Сетимо се да су Јевреји веровали у Спаситеља који ће да искупи Израиљ као што је Мојсије искупио народ из египатског ропства. Веровали су да ће Његов долазак искупити напаћени народ. Веровали су да је баш Он тај који ће спасити народ свој, а он – лежи мртав и погребен. Због тога је крсно страдање толико разорно. Ако је Христос Спаситељ, онда би победио незнабошце, а не пострадао од њихове руке. Али ако изјаву прочитамо како би требало, претвориће се у добру вест: дакле, разапеше Христа, а ми се надали да ће Он искупити Израиљ. А сада прочитајмо поново: разапеше Га – и управо је то начин како Христос искупи Израиљ. Како онда да читамо Писма ако немамо кључ за разумевање. Апостоли са осталим Јеврејима читају Писма обрнутим редоследом. Нада Израиља је да ће Бог искупити народ од страдања, али догађаји се одвијају у другом смеру – Бог искупљује народ кроз страдање, кроз страдање Сина. Христос наводи да сва Писма, дакле од књиге Постања света до пророка Малахије, говоре о Њему. Нико није очекивао овакав сплет околности, још мање расплет. Не препознавање страдалног и васкрслог Христа је у томе што нису препознали догађаје искупљења о којима Писма говоре: крст, страдање и гроб. Кључни догађај за размевање Библије јесте Христос који умире на Крсту и устаје из гроба. Исус је жив, јер је Син Бога Живога. У нераздвојном догађају Страдања и Васкрсења видимо смисао приче и разлику у изјави. Сви претходни догађаји на Велики Петак и у Недељу задобијају смисла.
Васкрсењем Својим, Христос измени значење смрти и значење крста. До пре само два миленијума, крст је био саблазан и скандал. Мојсије говори проклет је сваки који виси на дрвету. Ипак, овај распети и васкрсли Син Божији, проповеда Апостол Павле, искупио нас је од проклетства закона поставши за нас проклетство.
Да ли можемо да појмимо тајну разоружавања Своје Божанске свемоћи док се унизи и понизи на дрвету срама? Да ли можемо да видимо себе данас како носимо електричну столицу или крваву гиљотину око врата? Управо такав знак Господ претвори у животворно оруђе. Крст – претпоставка срама и кажњавања постаде упориште славе и части. Крст – је сада стварност часна и пожељна. Колико пута човек покушава да од нечег одбојног уметне своје и назове уметност па чак и лепо. Бог једини претвара у прелепо, у најлепше. Епископ Смирне из другог века, свети Поликарп упозорава: Који год не признаје сведочанство Крста, од ђавола је и који год каже да нема васкрсења ни Суда, првенац је Сатане.
Бог бира средство пораза и вековима пре надахњује историју: кроз пораз ће засијати победа. Крст је пораз очигледан и то је је само почетак данашњег славља. Али, неприхватање овог пораза значи невера у Христа. Крст је политички пораз за све оне који су се надали слободи и успостављању новог друштвеног поретка. Политички преврат се није догодио, али јесте Божији. Толико је царева и краљева положило свој живот за свој народ, али ниједан није за све људе овога света. Ниједан! Жртва Христова, као јединог праведног, јесте вечна жртва за све људе у свим временима. То је вечно пружање Бога према свету и човеку у Сину Своме. Бог заиста изли љубав у овај свет у Сину који се вољно предаје свету за живот света. Нико у у овом свету, па ни смрт, не може да нас раздвоји од такве љубави. Речи пророка Исаије тихо проричу: Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња, казна беше на њему нашега мира ради и раном његовом ми се исцелисмо. Који је смисао исцељења и вечног живота ако не у љубави? Каква је то вечност у којој није Христос? Наука кроз технологију и друштвено уређење истиче љубав према човеку и настоји да пронађе лек против смрти. Када некога волите, не можете да допустите да умре? Па ни родитељи који би све дали за своју децу не могу да осигурају вечни живот свом потомству. Многи живе животом у љубави, али ниједна љубав није победила – ни једна, без изузетка, није решила питање смрти. Прича од Крсту и Васкрсењу Христовом јесте јединствени догађај. Христос је наша љубав, једина љубав која смрћу победи смрт. Победа Распетог скривена је на Велики Петак, а пројављује у дан Васкрсења. Због Крста више не лутамо у животу. Празник крста је на радост, не на жалост, јер је знак победе у вечности и из вечности долази, јер када Господ у пуној слави поново дође, Сунце ће се помрачити и Месец неће давати светлости своје,тада ће се показати знак Сина Човечијег на небесима. Тај силни знак уздигнут стоји славећи Јединог Распетог који устаде из мртвих – Јединог који нас измири са Богом – Јединог умрлог који васкрсе! Њему нека је слава са Оцем и Духом Светим у све векове. Амин.
Ђакон др Ђорђе Н. Петровић