БДЕНИЈЕ МИТРОВДАНСКО У ВЕЛИКОЈ РЕМЕТИ

БДЕНИЈЕ МИТРОВДАНСКО У ВЕЛИКОЈ РЕМЕТИ

7. новембра

Добро је кад се договори склопе на брзину и потом спроведу у дело као да су планирани дуго времена.

Тако смо се ми на брзу брзину договорили и успели да откинемо од радног дана и београдске гужве таман толико да, у магловито и мутно фрушкогорско предвечерје стигнемо толико кнап пред службу да нисмо могли – како налаже традиција коју је проф. Димитрије устројио, деценијама походећи ову светињу – најпре отпевати мали помен на манастирском гробљу, па обићи поставку у соби – музеју посвећеном историји српске црквене музике, па отпевати тропар икони Богородице Великореметске, окружене старозаветним пророцима.
Зато смо натенане отпојали, безмало тросатно манастирско бденије, доприносећи и хорским, утврђеним песмама и отпојаним стихирама Светоме. Са нама су за певницом били чланови Хора „Св. Псалмопојац Давид“ из Малог Мокрог Луга.

За другом певницом, гости – младо сестринство манастира Јазак са старовремском игуманијом Параскевом, живим сведоком неких, нама недохватних, подвига, догађаја, чуда и пре свега, благослова који носе мошти св. цара Уроша.

Свештеници који у Ремети о Празницима служе, већ су стари знанци.
Домаћин и отац, игуман и беседник, архимандрит Стефан, као и увек, упечатљив. Трпезарија и знани мириси великореметске кухиње у којој вредно послују, како је то Димитрије увек говорио, ‘мироносице’, жене помоћнице, захваљујући којима у овој светињи никад нико није дочекан ни испраћен без послужења.

По много чему, овај је манастир јединствен – или га, можда, само ми, пристрасно, волимо.

Како било – Богу хвала да нам се отворило да можемо отићи – верујте, и за тако кратак пут потребно је свакоме да распетља своје дневно запетљаније и ометеније и обавезе и … – па још значи што смо могли допринети благољепију службе, на којој су изостали и увек присутни богослови те смо се, немајући куд, произвели и у чтеце и појце.
Свему томе нас је привео Димитрије који сигурно и данас слави свој имендан, у, још и бољем друштву него ово, у којем је из године у годину истрајавао. Ко год га је познавао – још увек га види и чује и за певницом и у челу стола.

Да нас све закрили и крепи мужески пример великомученика Димитрија и родитељски блажи утјешеније великореметске обитељи.

Ј. А. Тонић

Архива

Архиве