На Св. Деспота Стефана Лазаревића, л. Г. 2020.
„Блажени јаже избрал и пријал јеси Господи, и памјат их в род и род.”
[Пс. 64:4; 101:3]
Њему – Димитрију нашем милом, никакав помен писати не могу. Само жива сећања.
Душа велика – превелика. Радост – о каквој само сањати можемо. Дугујем му много, на моју жалост много више, него што сам му узвратила. Постоје људи које је просто немогуће прежалити, без обзира на године, које не значе ништа – колики их само протраће…
Уверена сам била да ће он, Димитрије наш, намирити читав век, зато што је још имао у себи радости и вере која свима нама, бајаги млађима а бајаги у снази, недостаје онолико.
Хранио нас је том радошћу и вером што је искрила из тих, за мене, незаборавних, преплавих, дечје искрених, ока.
Зарио је Димитрије љубављу, штосом, знањем, радошћу, гурманлуком, мудрошћу, љубопитљивошћу, и вером, вером, вером …
Шмекер и лафчина – памтим добро како је, тобоже успутно, приупитао, искрено се чудећи што се већ једном не венчамо, мој тадашњи момак и ја, а већ две године се забављамо! Нико од рода мог рођеног (па ни будући младожења) ме није могао тако за час преумити као он – исте смо се године ми и венчали, а даровани смо, као и многи, да нам је Тадин (како је био конспиративни надимак Димитријев) читао чувени „апостол” на венчању, наравски као и званица у свадби – слика прва коју прилажем. И деца наша добро знају ко је деда Димитрије, и њихов осмех кад га поменем – то је одраз те љубави.
Жао ми је што га нисам упознала и раније – а имала сам прилику – и још жалије што нисам више и чешће с њим друговала – а имала сам прилику.
Богу хвала што га упознах.
Мали је ово простор колико сећања и анегдота могу само ја, која га тек тренутак познајем! да испричам. Нема две недеље – да сам се (ни близу ревносно колико он, и други) придружила потпуно невероватном подвигу његовом, да СВАКИ ДАН чита Акатист Богородици Великореметској, користећи тај простор чудан, интернетски. Богородицу, Коју ми је он открио – Пророцима окружену – којој сам неретко прибегавала у молитвама, као и ту светињу великореметску у коју је четрдесет и више година, одлазио неколико пута годишње, у чему смо се – Богу хвала – придружили и ми Невци – певачи. На концу, по тој дивној „инерцији” коју нам је Димитрије открио, лане смо сами ишли за Ивањдан, а ове године (и то је био незабораван доживљај) певали смо и бденије уочи недеље Пачисте, пред само убрзање несрећног галиматијаса који ће потом уследити. То су све дарови које њему дугујемо.
Боже, сећам се – неки суманути квиз на енглеском „You win trivia”, у којем сам, њему за љубав (а ишло ми је то на живце) учествовала, након вишесатних седења, учења и разговора у његовој соби у САНУ (о, шта све ту нисам чула, и кога све нисам упознала!) у којем је требало за што краће време одговорити на што више питања, а њему је мозак радио као сатић швајцарски, а ја сам само умела да чвакнем на одговор на који он каже …
Жалим што га макар још једном нисам позвала у ових пар недеља а једнако ми је то било на памети.
Много сам волела Димитрија. Много – много. И професора, и појца, и академика, и научника, и путешественика, и Хиландарца, и Великореметског и Беочинског ходочасника, и шармера, и учитеља, и оца, и раденика.
Дивила се. Чудила. Памтила. Упијала. Волела.
Пре двадесет и кусур година, открио ми је, као детету, свет музике церковне. Лепоту и раскош пјенија карловачког. Замршени код средњевизантијске нотације. Језик старогречески, утврђених литургијских песама. Финте у кројењу стихира. Запустеле, а живе манастире. Постанак Литургије.
„Дете!” – никад ми нико са таквом топлином није започињао савете, поуке, па и похвале.
Слика друга коју прилажем, настала је пре седам година. После неке свадбе у родбини, нађосмо се, о Сабору св. Архангела Гаврила, у цркви у Бајши, где је Димитрије, код сина, летовао.
Димитрије и ја, певамо Блажена. Шта више?!
Још да заблагодарим Господу што удеси да се – мимо свих досадашњих обичаја – затекнем у Граду, и то у тренутку док пишем извештај (које сам редовно професору слала) о нашем пјенију данас, у част деспота Стефана Лазаревића-Високог, од Уроша добијам вест да се Господу своме, у окриљу стихира Србљака, који је толико волео, преселио драги наш професор. И да могу да почнем да му се опраштам макар овако.
„Децо! Није људска режија!” Него да није, мили наш Димитрије! Што се мене тиче – без обзира на године, можда и пре времена, похрлили сте у наручје покровитељу породице своје, којег делимо – светом Николају, чудотворцу Мир-Ликијском – и свима који вас чекају, пре свега, госпожи својој, Олги.
Остао је фаца до краја – није дао да му тандрбал од саране правимо. А како њега да не испратимо?! Ето поуке за смирење, за крај, началнику певачком. Послушаћемо засад.
И јест и будет у помињанију мојем и породице моје и Хора нашег. Нек се доживљаји – сећања тек нижу, ма краја им неће бити.
Радосног, и на појање, бодрог сотрудника небеса добише!
Ј. А. Тонић