Ову певачку годину смо завршили на леп начин – петровданским диптихом, бденијем и неочекивано, Литургијом у радном дану, за коју смо се у маленом саставу окупили.
На – како народ каже – Павловдан, наша Соња, певнички и хорски важан члан, и њен муж Бојан крстили су сина Лазара. Залог кумства положила је наша Милица, Соњина колегиница из алта. Лазар је био заиста веома озбиљан и фокусиран, сасвим налик на маму.
Добро нам дошао, ново чедо православно и невско!
Богу хвала на свему – Хор је и ове године истрајао у службама, празничним бденијима, вежбању и труду, упркос нарастајућем безнађу и потрошености свакодневице и све мутнијег метежа који се, као каква претећа измаглица пречи, нарочито међу верујућима.
Није лако, а није да се жалим – само је све теже одржати полет и вољу за вежбом, без обзира што многи знају напамет читаве празничне репертоаре. Увек и увек, опет и опет је потребно понављати, брусити, увежбавати те, музиком и поетиком, дубоке и пребогате богослужбене химне. Ако не због „утврђивања градива” а оно због пажње према значају и величини литургијског текста или празничне похвале; или пак, због јединствене прилике да, као појци, све те изузетне поетске формуле, чудесно речите слике којима нам се откривају житија светих или тајна Празника, тако лако усвојимо, безброј пута испевамо (ето и молитве приде) и служимо важном послушању – да предводимо народ у саслужењу.
До поновног састанка на јесен – помјаните, да се снажимо и не посустанемо, а једнако важно – да привучемо оне који ће стасати и учити се уз нас, такве какви смо, а једно је сигурно: са великом добром вољом и љубављу чувамо наше невско гнездо, трудећи се да са сваком отпеваном службом и новом наученом песмом, придодамо покоју гранчицу и уградимо које упориште, да нас лакше носи а да буде подесног места за нове певачке „тиће”.
Ј. А. Тонић
