Петак, 27. март у 18 ч.
„Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,
нека наше чамце у благе луке
из густих олуја с пучине доведу
птице, излетеле из Твоје треће руке!
Тројеручице, катанце, браве и врата,
браћу у казану олова које кључа,
све што су безбројне руке закључале,
нека нам Твоја трећа рука откључа!
Тројеручице, док нас лове и мере
метром, литром, кантаром, тегом и врећом,
Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,
измери нас, и помилуј нас, трећом!
Док кишу проткива суснежица, и вук,
риба и врана крећу на нас, у лов,
бескућнима у вејавици, Тројеручице,
Твој трећи длан нека нам буде кров!
Док се затварају све капије, сви капци,
пред смрадом наших грехова и рана,
Тројеручице, нек нам се отвори црква
на Твојој трећој руци сазидана!
Голе, млаћене моткама, секирама,
оборене под ноге, и дотучене
у подножју брда уз које смо се пели,
трећом нас руком, Тројеручице, исцели!
И узвиси, трећом руком, Тројеручице,
све оне који су, стотинама руку,
стотинама година, из жетвених слама,
бацани на дно казана и јама!
У овом свету несланих мора и јела,
док нам се броје последњи тренуци,
нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,
со суза, скупљена у Твојој трећој руци!
Тројеручице, луко и утехо,
мајко чокоту ког распињу и туку,
смилуј нам се, грешним и убогим, и прими
душе наше у Твоју трећу руку!
Двема рукама сахрањене, Тројеручице,
у ову земљу, испуњену муком,
нек нас из ове црне земље у облак
понесе храст, засађен трећом руком!”
[„Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској”, Љубомир Симовић]
Нису само у далекој тмини минулих векова стасавали велики песници, који нам се чине као, заиста, богонадахнути преносници саме Божије благоглагољиве мисли – какав је заиста, ненадмашни вез Романовог великог Акатиста Благовештенског. Испеван у веку шестом, постао је обрасцем и узором за све потоње, мање или више успеле подобне песничке подухвате. Не само то – ово је једини Акатист који је изборио, ко зна када, своје утврђено место, у служби и то великопосној, у седмици глувној; то је – по службама – веома захтевна седмица са два бденија, то јест, Каноном св. Андрије Критског који се у целости чита, и јутрењем у које је, ванредно умешно и у узбудљивом ритму, уплетено то дивни Романово твореније. Будући обимне и дуге, ове службе трају `до у глуво доба ноћи` па се у народу ова седмица, прозва глувном.
Нема, дакле, само у далекој прошлости мелода и химнографа. Ево га и један, наш савременик, пре безмало годину дана пресељен у перивоје о којима је певао – Ужичанин, несумњиво богонадахнут, који је испевао ову чудесну поему.
Ми се, пристрасно, овог Акатиста обраћамо и `нашој` Тројеручици која је и сама, већ чудесним околностима насликана, којекуде боравила, Дамаскиновом руком вођена, Сави пророкована, на магарету (предукус и Лазаревдана и Цвети …) у Хиландар донесена па и призвала слугу Божијег Љубомира да јој извезе оваква, Романа достојног, обраћања.
Да да Господ да се и нама, „бескућнима у вејавици” придода благодат да се склонимо под тај трећи длан, придодавши, нимало једноставно, пјеније у служби Акатистног јутрења.
Ниједан икос ни кондак није могуће издвојити по лепоти и речитости, па да васкликнемо, од срца, незалазном, никад-довољно-понављаном похвалом: `Радуј се, Невесто неневесна!`

Ј. А. Тонић